ДАНАС ЈЕ ДАН НАШЕГ ПИСМА

Без светосавља и ћирилице, били би пропалице!

2885

Све што се данас у Црној Гори пише у православно-хришћанском духу, све што тежи људскости и моралном усавршавању човјека – пише се српским језиком и ћирилицом. Оно друго, засновано на западњачкој лихварско-берзанској философији – на латиници. И нека буде тако. Нека првоме Царства небескога, а другоме – „вјештачких рајева“

Пише: Веселин Матовић

Губљење осјећања љубави према свом културном и духовном наслеђу, знак је немања осјећања за, како каже Јован Дучић, „два највећа духовна богатства – вјеру и родољубље“, а без „ова два осјећања, човјек је пропалица“ (Дучић 1999: 74). И народ у цјелини – могло би се додати.

Осврнимо се и видјећемо да су данас сви Срби који су напустили ћирилицу и везали се за латиницу, или атеисти или нијесу православни. И то је данас најуочљивија демаркациона линија у српском народу. Сви Срби који себе данас друкчије национално именују, као набијеђени Црногорци, и сви који су у међувремену прешли у ислам или католичанство, као и припадници неких наводно либералних и анационалних партија, организација и покрета (глобалисти, феминисткиње, припадници тзв. геј популације, трансвестити, сатанисти итд.) и сви које мучи „комплекс мржње према себи некадашњем“, сви дакле, што су изопштили себе из душе народа, и одронили се од његова традиције, одрекли су се праотачког писма и прихватили латиницу, која је постала главни чинилац диференцијације од српског етничког, културног и етичког коријена.

Не одричући се латинице, коју је, уосталом, по тврдњама данас највиђенијих лингвиста, као и ћирилицу, уобличио 1827. године Вук Караџић, наша је обавеза да чувамо ћирилицу. Али, не само административним мјерама и не забранама, него тако што ћемо код младих генераицја развијати свијест да је ћирилица не само наше национално него и наше богослужбено писмо, које нас најтјешње повезује са православном духовношћу, а тиме и са оним што чини најдуљбе ослонце, „темељ одржања“ нашег националног бића. И да је српска ћирилица – немањићко, тј светосавско писмо и завјештање исто колико и ћириловско. Јер, треба и то знати, управо заслугом Стефана Немање и Светог Саве, утемељивача наше духовности, културе и писмености, у српском народу је заживјела ћирилица.

Ћирилица се код Срба почела употребљавати и раније, још у 11. вијеку, о чему свједочи Темнићки натпис, пронађен у Поморављу, у околини Варварина. „Српска је писменост рашких крајева, имала естетски и графијски однеговану ћирилицу“, како констатује Ђ. Трифуновић (1984: 639-640).

Нема сумње да је у том процесу главну улогу имао Св. Сава, који је својим књижевним дјелом и својом „правописном реформом“ установио образац књижевног стварања, језичког израза и писма српском народу током наредних вјекова. Како каже и народно предање:

Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. Идући по свету, наиђе на људе где са четири вола уносе светло у кућу. Запита их: „Шта радите то, браћо?“ Они кажу: „Ево има три дана, начинисмо кућу, па никако нам  се у собама не види. Три дана са ова четири вола уносимо светлост, па све једнако, до пред врата се види, а кад у кућу – мрак!“ Свети сава се помоли Богу, те им рече: „Е, људи Божји, треба начинити прозоре, ево овако“, па им онда начини прозоре (Крстић 1955: 32).

Иво Андрић је на једном мјесту записао како је народ, оно што му је најважније и најсветије, сакрио у своје митове и легенде и тако сачувао за будућност. Наиме, ова новосаграђена, али недовршена кућа, без прозора, то је тек створена српска држава, створена мудрошћу, прегалаштвом и храброшћу великог жупана Стефана Немање, али духовно још неутврђена, непросвећена, мрачна, полупаганска. Тако је било све док Св. Сава није отворио прозоре на тој кући, и унио у њу свјетлост православља, светосавског православља, која је својом топлином и простосрдачношћу обасјало, споља и изнутра, сваку српску кућу – себра и властелина подједнако.

Светосавље је током цијеле своје историје подразумијевало богомнадахнуту везаност за колективни идентитет, за отачество, са свим његовим духовним, историјским и култруним вриједностима које један народ, конкретно српски народ, чини самосвојним, али праводљубивим и неискључивим – и који, туђу слободу љуби као и своју и који „никада није желио да буде ни добар ни зао господар над туђим огњиштима“.

Зато је Светосавље друго име за српство, схваћено не само као етничка него првенствено – као духовно-етичка категорија. Питање је може ли се бити Србин а не бити Светосавац, али се, неспорно, може бити Светосавац не бити Србин. Многи су нажалост рођени као Срби, али нијесу били Светосавци, него су постали највећи непријатељи Срба и Српства. Светосавац се не постаје рођењем, него духовним узрастањем и зријевањем – усвајањем светосавске љествице вриједности: прво светoсавског христољубља, па светосавске етике, па светосавског родољубља, за шта је потребан и тјелесни и духовни подвиг – страдање и жртвовање!

Они који се одричу имена српског језика и српске ћирилице, одричу се, несумњиво, и Светосавља, и тиме навлаче непрозирне жалузине на прозоре својих домова. Јер оно чиме је, како нам говори она прича, „Св. Сава начинио прозоре“ на свакој српској кући и унио у њу свјетлост православља, били су српски језик и ћирилица!

(одломак из књиге „Ћирилица и латиногорица“, Веселин Матовић)