ЕТИМОЛОГИЈА

Да ли је назив „поп“ – погрдан?

1632

Поп је проста грчка ријеч отац, или папас, али опредијељено искварена. Он је отац (папас) по учењу и бризи коју он носи за своја чеда, за духовну дјецу повјереног му стада. У коријену свих словенских језика, свештеник је отац, и та духовна присност заснива се на тој искрености.

Дакле „поп“ има своје поријекло од „папас“ коју су мухамедаски освајачи примили у свој речник, као и многе друге ствари од Византије, и тако називали кауринске свештенике.

Прије свега, термин „поп“ и „попови“, не раздељује чинове и њихове части у Цркви, него их са тим нидпоштовањем бацају у исти кош: епископе, свештенике, ђаконе, калуђере – без изузетка. То је најачи показатељ изразите нецрквености тих људи, или пак отвореног непријатељства према Цркви, чак до бруталног богоборства.

Код Руса „поп-попви“ јесте погрдна реч, са изразом великог непоштивања према свештенику, и Совјети су је посебно користили не бирајући чин и звање.

Ако неко тврди да је то српски назив за свештеника онда није јасно зашто се та ријеч не користи у оргиналу или пак правилном преводу, него у овом тако исквареном облику. Потребно је да на свом језику прихватимо неизопачено значење ријечи које описује свештеника, и да у њему увијек познајемо то духовно очинство које нама по свом светом позиву нуди. Можемо да зовеме свештеника „отац“ или „папас“, ако се стидимо своје ријечи, а не „поп“ која је кроз нашу несрећну историју декадентно добила ново значење.

Свештеника ословаљавамо са оче, отац, а епископа са његово преосвештенство, или владико, а не покривамо све истим термином – „попе“.

Као последица још увијек јаке нецрквености у нашем народу, укоријениле су се богоборачке псовке, као и нидпоштовање духовенства. Први смо у свијету са овом ђавољом поетиком и умјетношћу!