О КАНОНИЗАЦИЈИ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА

17 разлога зашто Његош не може бити светац!

11511

Пише: архимандрит др Никодим Богосављевић

Његош је, несумњиво, највећи србски песник. Нико не може посумњати ни у горостатност његове самородне вере. Све су то претходна времена и поколења показала, потврдила и прихватила. Није се, међутим, никада покретало питање његове светости. И тек недавно она је дошла на ред, да о њој Срби, тј. Србска Црква, дају суд. То питање је покренуо митрополит Амфилохије.

Будући да се питање канонизације светитеља тиче читавог сабора Цркве, редове који следе прилажемо тражењу одговора у вези проглашења светости Петра II Петровића Његоша. У том покушају ћемо најпре кренути од сагледавања елемената устаљеног процеса објављивања и проглашавање нечије светости од стране Цркве. Исто тако ћемо погледати шта сачувани подаци, везани за Његошев живот и пастирски рад, говоре поводом његове светости. И на крају ћемо анализирати својства Његошевог богословља, које, као доказ његове светости износи и тумачи митрополит Амфилохије.

Сам свечани чин канонизације светитеља од стране Цркве, његово уврштавање у календар светих, са прихватањем иконе, Житија и Службе, јесте круна и завршни чин односа верног народа према одређеном Божијем човеку. Црквена власт својим актом само потврђује ту самоосведоченост, која је дело саборне самосвести Цркве, и озакоњује поштовање Светих.

Уобичајено је да се светитељ још за живота сматра светим, да би му се верници, по његовој блаженој кончини, молитвено обраћали, долазећи на његов гроб и тражећи од њега заступништво пред Господом. Такође су уобичајена чудесна исцељења на његовом гробу, разна његова јављања вернима на сну или јави и сл. Последња потврда његове светости, пре самог чина канонизације, могла би бити вађење његових нетрулежних моштију.

Дакле, православни народ, Тело Цркве, јесте онај који некога сматра или не сматра, прихвати или не прихвати као светог, а свештеноначалије Цркве потврђује и свечано, као празник Цркве, објављује његову светост, као сведочанство богоуподобљавања те боголике личности, односно, као објаве његовог обожења, његовог грађанства у Небеском Јерусалиму.

Ништа од наведног у вези светости Петра II не постоји у Црној Гори. За време скоро петнаестогодишњег боравка у Митрополији црногорско-приморској, писац ових редова није чуо ни на једном месту, у Цркви, на црквеним саборима и у домовима верних, помен о Његошевој светости. Његови стихови су се, разумљиво, казивали и уз гусле говорили, али о његовој светости ни слова. Са овим је сагласна чињеница да за 167 година од Његошевог упокојења није остао ни један писани запис о помињању његове светости. Ни речи о његовој светости не записују његови најбољи тумачи: Вук Караџић, Љуба Ненадовић, Св. Николај Велимировић, Иво Андрић, Исидора Секулић, Жарко Видовић.

Не постоји никакво молитвено поштовање Његоша као свеца у народу Божјем иако га народ српски неизмерно воли и поштује због његовог узорног србовања и величине песничког генија.

Православни народ, дакле, има непогрешиво духовно чуло за препознавање и поштовање светог човека. Ово чуло у Петру II није препознало светог човека.

О условима за канонизацију светитеља ћемо се упознати навођењем ставова митрополита Никодима Милаша: „Канонизација светитеља припада искључиво архијерејском сабору, који томе приступа колико опрезно, толико исто и са највећом строгошћу. Нормом за ово важи слиједеће. Ако се једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота, ако су га свагда украшавале све хришћанске врлине, ако су дјела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу да се приближи идеалу светиње, и свагда су служиле за узор у љубави и побожности, ако су црте пророштва и чудотворства код тог лица биле, или је тијело његово послије смрти давало знаке светитељства, једном ријечју, ако је неко лице у животу и смрти такво било, каквим може бити само један светитељ, тада се јавља код више црквене власти мисао, да томе лицу треба одавати црквено поштовање, то јест, да га треба признати и прогласити за светитеља и угодника божјега.“

Посматрајући живот Петра II Његоша, у светлу наведених услова, могле би се у њему пронаћи црте и догађаји који са њима нису сагласни. Поћи ћемо од сведочанстава Његошевих савременика. За разлику од његовог стрица, Св. Петра Цетињског, који је за живота био велики миротворац и умиритељ крвне освете међу братствима и племенима Црне Горе, Његош је био на лошем гласу као човек који није држао до своје задате речи и који је наређивао да се погубе људи који би к њемудолазалили на његова обећања. Први такав случај догодио се у лето 1843. године, када је „на вјеру“ позвао 20-так никшићких и херцеговачких ага и бегова, да би 12-орицу од њих, у повратку побили његови перјаници.

Његош је наређивао да се на превару погубе многи прваци из свих крајева Црне Горе. Сердар Раде Пламенац о томе пише овако: „Многе је кривце позва на вјеру и своју заклетву да им неће животима ништа бит, па кад су се повраћали на његову вјеру он их дао перјаницима да их мушкетају. Он је ужива с крвопролићем и држа је да се с тијем начином земља стеже…“

Слично је прошао и Никола Милошевић Васојевић: „Његош је позао Васојевића да дође на Цетиње, и одлучно се решио да припреми да се убије. На путу за Цетиње, у селу Доњи Загарач, 30. маја 1844, убили су Васојевића перјаници Вуко и Тодор Торомани и њихов рођак Мића Тороман, сви из Његуша. Сахранио га је Петар Ћупић из Загарача. Кнез Данило је наредио да се Васојевићев гроб поравна, тако да се не би више знало за њега“.

Према војводи Марку Миљанову, Петар II Петровић је на наведени начин погубио осамдесет тројицу људи!

Реченом се могу придодати и примедбе на рачун начина вршења Његошеве митрополитске службе. Oн је оставио веће ради мањег; наиме, бавио се писањем и читањем, а потпуно запоставио архијерејску службу. М. Медаковић бележи о животу младог митрополита 1837. г. у Псковској лаври: „Владику смјесте у манастир, у којем добије простран стан, даду му кувара и сву потребну прислугу. Али при свему томе удобству владици је било досадно живити у манастиру – њему је било милије да живи међу свијетом. Он је одвећ млад примио тај духовни чин на себе, за који он нигда није марио, што је много шкодило њему и његовијем Црногорцима. У Пскову се владика облачио у грађанско одијело, јашио сваки дан коња и шета се са ћерима ондашњег губернатора. Ђорђија му чињаше примјетбе, да то Руси нерадо гледају; али младост у највећем јеку развитка не обзираше се на никакве примјетбе; а кад се опет строжије суди, тешко је било и замјерити му“.

Слично је било и у Црној Гори: „Уопште владика није марио за црковна дјела, која се њега кано архијереја тичу. За вријеме мојег боравка у Црној Гори – за четири године, владика је само једном служио литурђију и да није било да попи и ђакони, не би ни тад… Владика носаше непрестано црногорско ођело. Он се разликовеше од осталије Црногораца само тијем што носаше браду, а и овој не даваше да расте дугачка… У празничне дневи иђаше у цркву, али не сваки пут“.

Чини нам се неуверљивим покушај митроплита Амфилохија да оправда његову незаинтересованост за богослужење и невршење архијерејске пастирске службе. Против оптужби на Његошев рачун да није волео богослужење, митрополит Амфилохије ставља то што је био „човјек дубоке молитвености и непоновљиве свекосмичке религиозности“, и што је он заједно са анђелима и арханђелима у својим виђењима служио пред небеским жртвеником: „Не само Луча, него и све Његошево знање засновано је на Откривењу (анђела чувара), на виђењу Тајне. Ријетко је ко, па и од Отаца Цркве (са изузетком Светог апостола Павла), доживио и служио ‘Свештену Литургију у сабору Свесветија’ (свих свјетова видљивих и невидљивих) на Божанственом престолу Вишњега, као што је то чинио овај Свети пустињак Цетињски“.

Иако ћемо о молитвености, богословљу и тајновидству Петра II говорити ниже, на овом месту морамо рећи да наведене поетске слике из Луче микрокозме немају никакве везе са „Откривењем (анђела чувара)“ и са „виђењем Тајне“, већ су плод поетских умних слика генијалног песника и његове моћи да те умне творевине оваплоти и обуче у најподеснија тела и хаљине речи.

За почетак треба рећи да је прва Његошева слика о богослужењу Св. Литургије на небеском жртвенику, заједно са анђелима и арханђелима, плод произвољног тумачења митрополита Амфилохија. У Лучи се уопште не помиње „Свештена Литургија“, „Свештена Служба“, „богослужење“, „служење“, већ само „олтар“ „жертва“, „светилиште“ и „храм“, али и они невезано са богослужењем, и то подједнако везани за Бога и за зле силе.

Одсуство наведених израза у Лучи показује да за Петар II, с обзиром да није богослужио на небесима, самим тим, та непостојећа небеска Литургија не може бити „Литургија која се служи у времену, оваплоћењем Бога Слова и Његовим Васкрсењем, на земним Саборима, слика и одсјај и наставак Свештене Службе која се служи од искони на ‘Престолу Свесветија’

У прилог наведеним особинама, као препрекама за светост Петра II, можемо додати и његову последњу жељу да буде сахрањен на Ловћену. Познати су примери да су светитељи остављали заповести да њихова тела не буду сахрањена у земљи, већ бачена зверима, али не и да буду сахрањени на највишој планини свога отачаства. Несмирена је и нескромна, поетски романтичарска и епска Његошева жеља да за живота самоме себи одреди највиши споменик. Њему, као великану вере и речи, Ловћен и припада, али је требало да остави да се тога сете и почаст му укажу његови потомци.

О славољубљу Петровића, која се у оно време постизала јунаштвом и песништвом, говори Љ. Ненадовић: „Сви Петровићи, од кад се зна за њих, преко свега љубе славу. То је њихов живот. Ко се прослави и остави леп спомен за собом, тај се имао и рашта родити. Лепо јунаштво и лепа песма доносе славу. Досадашња историја свих народа то двоје к небу је подизала: пренашала их на богове. Јунаштво је подизало песму, а песма је подизала јунаштво. Свет је навикао обоје да слави. Јунаци и песници и не маре за друго“.

Његош је, према томе, спомену свога песништва и јунаштва придодао споменик, који је уздигао на врх планине, који је одувек припадао боговима. Зато нам се чини исправним поређење које у вези Његошевог ловећенског споменика наводи Митр. Амфилохије: „Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго него мала гомила камења према Ловћенском врху, према Владичином споменику!? И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Његош…“.

Заиста: и пирамиде и владичин ловћенски споменик су споменици људске таштине, с великом разликом: прве су подизали идолопоклонички фараони, а потоњи православни првосвештеник – зато његов споменик остаје споменик веће сујете.

Наведено нам омогућава да закључимо да се Петар II није „одликовао у свему и свагда узоритом светињом живота“, да га нису“свагда украшавале све хришћанске врлине“, односно, да нису “дјела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу да се приближи идеалу светиње“, и нису “свагда служиле за узор у љубави и побожности“, односно, да се не испуњава ни услов „да нико на свијету не може рећи противу светиње његове“.

Ни за кончину Његошеву се не може рећи да је сведочанство једног светог и светлог преласка из смрти у живот. Не због тога што се његов одлазак са овог света не поклапа са христоликим жртвоприношењем светих мученика нити са блаженим кончинама светитеља и преподобних, какво је представљање Св. Петра Цетињског, већ зато што се тај крај одвијао под тужном сенком трагедије, без радосног осећаја победе живота над смрћу.

Његошев крај је последица његовог личног избора: он је имао два природна дара и један добијен свише; по природи је био песник и херој, а с неба је добио дар свештенства. Он је тим редом и усавршавао своје дарове, али је у херојству сагорео. Предао се вољно на жртвеник поезије и епике Завета, не крепећи се Христом, не освећујући се својим свештенством. Да је преживео четредесетеон би свакако дошао до мира који у душу насељава првосвештеничка богоумудреност, каква је красила Св. Петра Цетињског; дошао би до мисли коју је Господ рекао Св. Силуану Атонском: „Држи ум своју у аду и не очајавај“, односно, чинио би оно што је чинио његов стриц који је у још тежим временима сву своју наду полагао на Бога.

Овако, Његош није преболео митологију древне грчке поезије, нити патос, занос епске сујете. Хтео је да зло у свету и у себи победи сам, без Христа, и, наравно, сагорео је, био је поражен од света и самога себе.

Живео је у митологији, у Старом Завету, као да свет, укључујући и Србе, није искупљен и ослобођен Христовом жртвом. Уместо да приноси новозаветну Христову бескрвну жртву као првосвештеник, он је себе, као песник и јунак, принео као крвну жртву свепаљеницу. Он је учинио оно што се од њега није тражило јер није чинио оно за шта је добио благослов.

Слично се може казати и за то да ли „тијело његово послије смрти давало знаке светитељства“. Приликом преношења Његошевог тела на Ловћен, отворен је његов гроб 27. 08. 1855. У житију Св. Петра Другог, митрополит Амфилохије наводи да „једна рука бјеше цијела, коју је са сузама пољубио његов стогодишњи отац Томо, дојахавши на коњу са Његуша, да га испрати“.

За разлику од непознатог предања, познато је да на Његошевом гробу није било молитвеног народног обраћања нити чудотворстава, односно, можемо рећи да није „тијело његово послије смрти давало знаке светитељства“. Не постоје никаква сведочења о исцелењу било кога молитвеним заступништвом Његоша нити о каквом чудотворном дејству његових моштију.

Критици најтеже може да одоли Његошево богословље, а с њим и његова апологија исписана од стране митрополита  Амфилохија. Можемо одмах рећи да је његово богословље, када се извуче из поетског оквира, најблаже речено неправославно, несветоотачко, а тачније речено јерес. О овоме је говорио и Св. Николај, мада са настојањем да га, као млади хуманиста, ублажи и оправослави. Он набраја све мањкавости Његошеве богословске мисли, записане, пре свега, на страницама Луче микрокозма. Слажемо се са младим Николајем који каже: „Његош се у свом индивидуалном верском самообразовању од почетка упутио једном нарочитом Хришћанству“. Морамо, међутим, да додамо да је на свом путу „индивидуалног верског самообразовања“ запао у својеврсни ћорсокак, безизлаз „једног нарочитог Хришћанства“, из кога га је могао извести само Христос, тачније, само лични сусрет са Христом. Нажалост, до тог сусрета није дошло, зато што је Његош био упоран у својој романтичарско-епској визији трагичног саможртвовања, односно, био упоран да не упозна Христа.

О његовом познавању митолошко-старозаветног безличног и безименог Бога сведочи читава његова поезији и читав његов живот; а о непознавању Христа нам, осим читавог његовог живота, сведоче само неколико строфа посвећених Спаситељу људског рода. Оне нису довољне за тврдњу да је „свједочење Његошево, сажето у његовом Завјештању: ‘Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно’“ истоветно духовним искуствима Св. Ап. Јована и Павла.

Поред наведених богословских мањкавости неправославног Његошевог богословствовања, ми додајемо следеће елементе које не одговарају православном догматском учењу, које, дакле, Бог није могао открити ловћенском, не „тајновидцу“, већ поети: ватреном поети „сатварају и кличу богиње“; Сатана за собом није повео „шести“, већ трећи „дио небесног воинства“; нигде се у виђењима Светих не помињу на небесима мостови и фонтане („Од рубина хиљаде мостовах / у правилне над њом стали дуге; / сви редови гордијех фонтанах, / који скачу у небесна поља, / од ње иду, у њу се повраћу“); блаженство је за Његоша гледање лепоте небеских светова и појање химни, а не живот у заједници с Богом („Славословни ликови ангелах, / на безбројне хоре, легионе / усијати у блажена поља, / расхорена слаткогласијама / и химнама вјечите љубови, /уживају бесмртну насладу / коју смртни не зна вообразит“; „да уживаш вјечите сладости / у предјеле неба блаженога“). Његошевом маштом са земље на небо и вечност су отишли време и дан и ноћ, мостови и фонтане, ноге и крв и сан анђелима, и палата и трон Божији, и покајање и опраштање, и грчка митологија и блаженство наслађивања створеном лепотом… Зато додајемо: заиста је неозбиљно наведене поетске слике, међу којима има и наивних и неумесних, извући из оквира поезије, пребацити у област догматике и прогласити за богословље и то још за светоотачко!

На основу реченог о Његошевом „богословљу“ звучи, благо речено, чудно и неозбиљно, напред навођено поређење његовог душевних, уметничких, маштарских визија са духовним боговиђењима Св. Ап. Павла, Св. Дионисија Ареопагита, Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина, учињено од стране митрополита Амфилохија.

Уметничко, песничко стваралаштво је област душевног живота, где ум, као словесни орган душе, путује по безобалним пространствима своје маште, и ствара непостојеће – ма колико оне наликовале или се приближавале постојећем – стварности, истини. Овде је реч о (не)разликовању створених и нестворених, тварних од нетварних енергија; прве су својство створених словесних бића, човека и анђела, а друге су Божанске. И само помоћу других човек, очишћен од страсти након дугог подвига, или према посебним промишљањима Божијим код почетника, долази до боговиђењатаворске, нестворене светлости, у којој се откривају тајне (истине, не полуистине) о Богу, човеку и творевини.

Његош се није бавио подвижништвом нити тиховатељско-молитвеним умним делањем, као што тврди митрополит Амфилохије, него се бавио проучавањем класичне митологије и књижевности, исазрцањем својих умотворина, стварањем генијалних, непоновљивих поетских слика и визија, или, савременим језиком речено – уметничким стваралаштвом. У Лучи нема ни виђења будућих догађаја, нити откривења тајни Царства Небеског, већ само полуистине поетских визија. Једино где је Његош чврсто стајао „ногама на земљи“ био је Косовски Завет, чега је последица непоколебива истина предања испевана у стаменом, трезвеном и немаштарском Горском вијенцу.

У прилог наше тврдње да поета Његош мислима ствара умне визије и није тајновидац, боговидац, помаже нам он сам својим сведочанствима у стиховима. Тако у Лучи  сведочи о томе како је он мислима улазио у тајне природе („Колико сам и колико путах, / дубокијем заузет мислима / у цвијетнолоно природино… матер штедру запитивасмјело / рад чеса је творац сатворио“), и како је његова душа лишена крила маште падала у униније („крилатога лишена мечтања, / мрачне јој се отворе пропасти, / са ужасом да је гладне прождру“). Ово су непобитна сведочанства методологије Његошевог стваралаштва: не богооткривење, не тајновиђење, већ умно истраживање и разумно стварање слика, визија, имагинација, словесних уобразиља. Речено нам, сматрамо, даје за право да Његошево поетско-философско искуство назовемо управо оним атрибутима које негира митрополит Амфилохије: у питању је „фантазија“, „песничко привиђење“, „књишко-поетско маштање“.

Све мањкавости богословља Петра II су разумљиве ако се има на уму његово богословско образовање. Оставши рано без свог светог стрица, он је остао без духовног руковођења, па је самом себи одређивао путеве и циљеве свога образовања и усавршавања. Њега је више занимало класично него богословско образовање. Разумљиво је, отуда, да је његово поимање Бога, човека и света уметничко и философско, као плод прочитаног и одмишљеног.

Исидора Секулић пише: „Познато је да је Владика радо помињао имена и догађаје из својих лектира, из опште историје, грчке митологије и философије. Аргументисао је чак њима. Што никада, ама баш никада, није поменуо ни додирнуо, то су Оци цркве, теолози, свеци“.

О нехришћанским слојевима у Његошевој поезији-богословљу говори проф. Мило Ломпар: „Трагови платонизма код Његоша утврђени су на свим нивоима његове песничке структуре. Утврђени су прво филолошки. Ми врло добро знамо које књиге Његош читао јер је остао траг његове оловке на тим књигама. Професор Мирон Флашар, који је докторирао са истраживањем античког наслеђа код Његоша, дао је немерљиве доприносе у тој ствари и казао је веома прецизно да је Његош читао и руске класицистичке песнике, код којих су била присутна не само платоничарска него и многа езотеричка учења. Његов учитељ Сима Сарајлија био је члан масонског реда и један број езотеричких учења могао је тако доћи до Његоша. Његошев учитељ француског такође је био масон. Према томе, Његош је био човек у духовном току свога времена, а то време је било разнородно и утицаји који су до њега долазили били су различити. Сматрам да је он као песник имао елементе различитих идеја, хеленских и хришћанских, и да је те елементе спајао по песничком начелу, које није начело теолошког система нити је начело неке философске расправе. Као што има платонистичких и гностичких елемената у Лучи микрокозми, тако никако не би смели да превидимо да се Луча микрокозма завршава молитвом Христу“.

На две године до упокојења Његош је и даље радио на свом класичном, запостављајући, одлажући, своје богословско образовање. Остало је забележено да је више ценио класичне писце него савремене руске богослове: „Свештеник Рајевски се у руској амбасади у Бечу зачудио 1849. да је митрополит Његош тражио по књижарама књиге Демостенаи Цицерона. Кад је опоменут да ‘се данас у Русији објављују предивне богословске књиге, као књиге епископа Макарија и Филарета’, Његош је одмахнуо руком: ‘Макарије и Филарет, то су све трице и кучине што могу написати у Русији. А Демостен и Цицерон, то је нешто друго’.

Његош је велики, највећи, али не и светац. Његош, дакле, остаје, као што га је назвао Св. Николај, песнички, философски и религиозни геније, сабирна тачка Србког Завета, али не и светитељ. Он своје природне генијалне дарове – ум и веру – није преобразио, није оностранио. Иако својом маштом путује ван њега, он, као Прометеј, остаје прикован и привезан за овај свет.

Чини нам се да је основни разлог овоме то што он није послушао први савет свога светога стрица: да се моли Богу. Његош је својом космички великом вером непрекидно стајао пред Богом, али је то радио без речи – он са Богом није молитвено разговарао. Он је са Господом разговарао само када је био на крилима своје поетске маште, певајући Му химне, али док је био на крсту страдања личног и свога народа, он је ћутао; није роптао, али се није ни молио. Изабрао је епски, херојски крај, који је достојан поштовања, али не и уздизања на нивопрослављања светости. Генија рађа народ својим страдањем, а светитеља Бог, по мери његових трудова и молитви. Геније је неко ко се, Богом благословен, тако рађа, а светац се постаје Божјом благодаћу и својим подвигом, ако је Христос у средишту таквог, самонадилажућегподвизавања.

Исписујући и довршавајући ова слова против Његошеве канонизације, ми, смирено, с поштовањем и љубављу, остајемо заветником Његошевог и Свесрбског Косовског Завета, правећи земни поклон пред ловћенским висинама његовог поетског генија, вере и духовног лика.