скидање прашине

НОВШИЋКА БИТКА: „Плав се спрда са седморо брдо, а Гусиње с књазом на Цетиње!“

3472
"Рањени Црногорац", Паја Јовановић

Бошњачко-албански историчари пишу да је црногорска страна имала 700 погинулих, а „браниоци“ Плава и Гусиња 300, те да је „пред малим Плавом и Гусињем, Црна Гора у боју на Нокшићу доживjела најтежи пораз у својој хисторији постојања и бачена је на кољена”

Они су крајем 19 вијека владали Плавом и Гусињем (Али-бег гусињски, сједи, доље лијево)

По завршетку руско-турског рата одржан је Берлински конгрес 1878. године, којим је призната независност Србије и Црне Горе. На конгресу је чланом 28. одлучено да Плав и Гусиње припадну Црној Гори. Турска влада Висока Порта формално је признала ову одлуку али је оклијевала и правила сплетке и интриге како би онемогућила предају тих мјеста Црној Гори. Све је то утицало да Црногорска врховна команда почне припреме за оружану акцију у јесен 1879. године.

Команда над Црногорском војском повјерена је војводи Марку Миљанову који је окупио укупно 4.600 ратника из Куча, Братоножића, Роваца, Мораче и Црногорских Брда. Миљан Вуков уочи боја упозорио је Марка Миљанова рекавши: „Иди Марко, али пази да Али-бег не постане Али-паша“. На челу батаљона из Васојевића, Шекулара, Велике и Полимља стајали су: љеворечког Тодор Миљанов Вуковић, три васојевичка и краљског Божина Лекић, полимског Трифун Лабан, а величко-шекуларског Костадин Микић. Војску из Плава предводио Јакуп Феровић.

Бој на Новшићу, 22. новембра 1879. године, снажно је урезан и у националној свијести Плављана и Гусињана, као један од најзначајнијих догађаја из њихове прошлости. Када је дошао глас из Новшића да је тамо пристигао Марко Миљанов, почела је мобилизација. Био је петак, па је маса људи из околине дошла ради пазара, а око 60 Хота затекло се у џамији, на клањању. За непуна два сата, слили су се барjци десетак племена. Јакуп Феровић (Феро), пред окупљеним Плављанима узвикнуо је: „Ко је Турчин на срдашцу своме, те је њега родила Туркиња, он ће Марку ударити, без изуна (дозволе) нашег командира. Ко је Турчин, у индат (помоћ) ће доћи!” Одмах се јавио први пријатељ – хотски барjaктар Аљуш Смајиле, који је повикао: ”Ко је јунак, напријед браћо! Хотска пушка – божја помоћ”…

Потом се истиче јунаштво појединаца: већ у првим борбама тешко је рањен (а потом умро) “најкуражнији инсан” Јакуп Феровић (албанска епска пјесма каже: Да видите соко Јакуп Фера / Како кауре на буљуке ћера), а погинули су Јакупов брат Шаћир, барјактар Омер Башуљевић, Ариф Башић и други угледни Плављани. У сукобу са горњо-Величанима, у Цикушама, убијен је руговски вођа и барјактар Шабан Чеља, али је око 600 његових бораца успјело да заузме и спали Велику и опколи Црногорце…

Најкрвавија борба одвијала се поред Лима. Пошто је дрвени мост на ријеци срушио 19.годишњи Новшићанин Бајрам Мекуловић, десeтине Црногорца који су хтјели на другу страну ријеке, да би се спасили, а нијесу знали да пливају, однијела је вода. С њима мноштво коња и коморе, па су ти призори остале дезорјентисaли. Када је дошло до фронталног обрачуна прса у прса, разјарени Турци и Црногорци су се хватали за грла, сјекли јатаганима, ножевима и сабљама. Црногорце је безуспјешно храбрила и труба Тодора Вукова, сина војводе Миљана, који ће неколико дана касније погинути код Мурине…

Констатује се да су храбри Плављани и Руговци, који су “чували своју вјеру и земљу”, успјели да разбију главнину збуњене црногорске војске. По истим изворима, Марко Миљанов се спасио тако што се ухватио коњу за реп и препливао Лим. Епска пјесма коју је саставио Осман Абдулах из Гусиња каже: „Лим се мути, Марк-Миљан се љути, / што му вода носи мртве Црногорце”. У побједничком заносу, муслимани су пјевали и ругалицу: „Плав се спрда са седморо Брда / а Гусиње с књазом на Цетиње”.

Бошњачко-албански историчари још пишу да је црногорска страна имала 700 погинулих, а „браниоци“ Плава и Гусиња 300 – 400 погинулих и рањених, те да је „пред малим Плавом и Гусињем, Црна Гора у боју на Нокшићу доживjела најтежи пораз у својој хисторији постојања и бачена је на кољена”. Истовремено се наглашава да су Плављани “вратили дуг Васојевићима за убиство многих бошњачких јунака које нијесу побили на мегдану јуначкоме, него кукавички, из засједе, а великим силама доказали да с њима не могу трговати”.

Послије ове битке, у Плаву и Гусињу, гдје је на коље било истакнуто преко 200 црногорских глава (а међу њима и Шуја Шћепанова Драговића, васојевичкога капетана и тада „највиђенијега Црногорца“) данима је трајало шенлучење, а црногорска војска се повукла у Мурину.

Будући да Гусињани нијесу учествовали у окршају на Новшићу, или су “закаснили”, зато што су наводно чували могућег црногорског напада из правца Врмоше, Али-бег је одлучио да пред Плављанима и другим пријатељима, “опере образ”. Мада он је остао у Гусињу а великим снагама које је послао у правцу Мурине, да би отјерао Црногорце “одакле су дошли”, командовали су “јунаци” Метко Лаличић, Авдо Суљов Авдић, Гаљо Кољеновић, Хусеин Бектешевић и други. И њима су у помоћ пришла албанска племена.

До битке је дошло на Пепићу, 8. јануара 1880. године. Трајала је два дана. На објема странама је погинуло око 400 бораца. Црногорци су успјели да потисну Турке, Плављане и Гусињане према Брезојевицама и Новшићу. Имали су 45 „посјечених глава“ а друга страна преко хиљаду…

Турска је пред великим силама за ове догађаје оптужила Црну Гору. Код неких је она и означена као кривац, па је код књаз Николе спласнула жеља да поново (ратним походом) припоји ове крајеве Црној Гори. И Али-бег се хвалио да ни по коју цијену неће дозволити освајање гусињске казе. Истовремено, бива унапријеђен у генерала, постаје миралим и санџак-бег Пећког санџака и на тој дужности је остао све до смрти, 1887. године.

(одломак из књиге „Велика и Величани“, Бранко Јокић)