Пише: Бранко Ракочевић
Десио се ужасан злочин. Јавност је с правом огорчена, и тражи најстрожу казну за убице. Већина је и за враћање смртне казне у Кривични законик Црне Горе, а немали је број оних који би увели и „Танталове муке“ за починиоце оваквих злодјела.
Сјетих се романа „Злочин и казна“, славног руског писца Фјодора Михајловича Достојевског, и предговора чувеног српског филозофа и теоретичара књижевности Николе Милошевића. Он, између осталог, каже да нас сам наслов књиге упућује на закључак да између злочина и казне постоји нека чврста, унутрашња веза.
Грубо узевши, та веза се може схватити на два начина, а први је веома стар, и сеже у она далека времена када су људи почели да размишљају о ономе што се зове зло. Према тој прадавној представи о злочину, сваки преступ нужно повлачи за собом извјесну казну спољашњег карактера, иза које, наводно, стоји нека натприродна, праведна виша сила.
Добар примјер за једно овакво схватање је када се на Дон Жуана обруши Комодору статуа, и тако прекрати његов грешни живот, и онда многи у оваквом исходу легенде виде извјесно типично „спољашње“ тумачење односа злочина и казне.
Теза Достојевског није од те врсте. Казна која стиже његовог јунака требало би да буде унутрашњег, а не спољашњег карактера. Раскољникова не кажњава рука Божја, нити га кажњава људски суд као њено послушно оружје, већ сама његова савјест.
Према пишчевој замисли, душевне муке које сналазе Раскољникова и муке робије које ће затим услиједити, нијесу нека праведна, морална или судска одмазда за оно што је преступник учинио, већ једини начин да се преступник спаси.
Чак и двоструки убица Раскољников није изгубљен једном за свагда. И у њему има неко хумано, скривено језгро, помоћу којег и он може изаћи на прави пут.
Овакво виђење односа злочина и казне могли бисмо с разлогом назвати хуманистичким. Са ове тачке гледишта, преступник није једном заувијек изгубљена црна овца, биће за сва времена огрезло у зло, него само привремено залутали блудни син који може слободно, својим сопственим силама, да нађе спас себи.
Достојевски је био заговорник особеног хришћанског хуманизма, којим се, истину за вољу, ипак постављају извјесне границе преступниковој слободи. Да би се преступник могао вратити на пут добра, потребни су му неки путокази без којих је иначе изгубљен у пустињи зла.
Те путоказе Достојевски је видио у јеванђељским порукама Христовим, а за главног носиоца јеванђељских порука у свом роману изабрао је лик Соње Мармеладове. Преко тог лика, он нам је ставио до знања кључне истине: једну о најдубљим узроцима злочина, и другу о изласку на прави пут онога ко је починио злочин…
