Скидање прашине

Москва је, 1941, прећутала бомбардовање Београда!

2208

Када су Њемци напали Југославију, у Кремљу није регистрован ниједан једини глас протеста. Узалуд је премијер југословенске владе молио Москву за помоћ. Јасно је да Совјети ни по коју цијену нијесу хтјели да покваре однос са Њемачком. Совјетски Савез је 8. маја 1941, једностраном одлуком, на захтјев Њемачке, прекинуо дипломатске односе са Југославијом!

Пише: Љубиша Морачанин

Када је пуч 27. марта 1941. године завршен, у свијету се први огласио Винстон Черчил, изјављујући да је Југославија „нашла своју душу“, што у основи није било тачно. Јер, тог дана, како је то запазио и њемачки историчар Франц Боркенау, није Југославија „нашла своју душу“, већ само – Србија. Срби су били једини који су, као народ прихватили 27. март. Колико је то било паметно, друго је питање.

Као што Тито није ништа знао о припреми пуча, нијесу знали ни други прваци Комунистичке партије. Владимир Дедијер и Павле Поповић, мишљења су, међутим, да то није било тако, да је један виђени комуниста чак био учесник у припреми пуча… То није био, истина, никакав функционер КПЈ, већ агент Коминтерне и припадник НКВД, некадашњи црнорукац Мустафа Голубић.

С ким је Голубић све одржавао везе у Београду, углавном се не зна. Али, да са главним личностима КПЈ није уопште дошао у додир, то је извјесно. Голубић је, прије свега, био заинтересован за контакте с пучистима. У самој припреми пуча имао је веома важну улогу. То је и сасвим разумљиво, пошто је све изведено тијесном сарадњом Интелеџенс сервиса и НКВД испред кога је дјеловао Мустафа Голубић.

То не спори ни Павле Поповић, док је Владимир Дедијер нешто опрезнији. Он каже углавном толико да „неке чињенице говоре да су совјетски обавештајци, на челу са Голубићем, били у току припреме завјере, па су чак давали подршку завјереницима“.

Дедијер, иначе, и сам истиче да је Голубић био тијесно повезан са Драгишом Васићем, који му је крио и радио-станицу, што сигурно није била случајност, будући да је Васић „годинама одржавао контакте са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу“.

Сама влада Совјетског Савеза држала се према пучу од 27. марта наоко сасвим резервисано. Официјелна Москва није га чак ни прокоментарисала ниједном једином ријечи. Само је лист „Правда“ демантовао тврђења да је совјетска влада упутила честитку влади у Београду.

Један спектакуларан потез совјетска влада је, после 27. марта, ипак повукла: закључила је у рано јутро 5. априла 1941, уговор о ненападању са Југославијом. Већ и сама спремност Совјетског Савеза да закључе уговор о пријатељству са Југославијом, у Београду је најтоплије поздрављена.

При упирању погледа у Совјетски Савез, и у гајењу наде да би он могао да спаси Југосавију од њемачке агресије, у Београду се полазило од тога да „Стаљинова империја“ у том тренутку није била у рату са Њемачком. Рачунало се, даље и с тим да би сама ова могућност могла да натјера Хилтера да се тргне – под условом, наравно, да Совјетски Савез своје обавезе из уговора са Југославијом (војног савеза, с чиме се у Београду рачунало, а од чега није испало ништа) схвати озбиљно.

Пада у очи још нешто, када се ради о држању Совјестог Савеза према Југославији после пуча од 27. марта. Прве понуде за склапање међудржавног уговора биле су веома широкогруде од стране Москве. А чим је Београд показао одређено интересовање, влада Совјетског Савеза је своју понуду почела да сужава, што би се могло протумачити и тако – да је она избјегавала да се због Југославије излаже ризику уласка у рат са Њемачком.

Већ како се и могло претпоставити, Њемачка је одмах реаговала на одлуку Совјетског Савеза да са Југославијом склопи уговор о пријатељству. Њемачки амбасадор у Москви је изјавио да његова влада не гледа са одобравањем на склапање тог уговора, додајући да би то могло да изазове „нежељан утисак у свијету“.

Држање Совјетског Савеза према Југославији, такво какво је и било и које је врхунац имало у склапању уговора о пријатељству, тумачи се и тиме да је Стаљин вјеровао да ће рат Њемачке на Балкану (против Грчке и Југославије) потрајати дуго, већ како је то био случај у Првом свјетском рату. Од овог полазећи, Стаљин је био склон да потпомогне југословенски отпор, истина под условом да то не доведе до увлачења Сојетског Савеза у рат са Њемачком.

За слику о совјетском држању према Југославији, важан је и следећи детаљ. У времену између потписивања совјетско-југословенског уговора и пораза југословенске војске у краткотрајном априлском рату, Москва је обећала Београду да ће му испоручити ратни материјал, али је тражила да се транспорт изврши југословенским бродовима. На крају, Москва није предузела ништа да би своје обећање испунила.

У „Документима о Југославији“ (Иван Н. Крилов, Париз, 1956), изнесено је да је Стаљин рекао југословенском посланику, Милану Гавриловићу, следеће: „Ми смо браћа и по крви и по религији. Не постоји ништа на свијету што би наше земље могло одвојити једну од друге. Ја се надам да ће ваша армија дуго задржати Њемце. Ви имате планине и шуме гдје су немоћни њемачки тенкови. Организујте герилски рат!“

Када су Њемци, после свега, напали Југославију, а то је карактеристично за држање совјетске владе, у Кремљу није регистрован  ниједан једини глас протеста. И совјетска штампа је остала уздржана. Једина критика у штампи изречена је на рачун Мађарске која је и сама кренула у освајање југословенских територија.

„Упутио сам“, вели Драгиша Цветковић, „апел Русији. Молио сам г. Плотњикова, представника СССР-а у Београду, да предузме код своје владе кораке да нам се притекне у помоћ. Нисам му ништа сакрио о нашим приликама и нарочито сам подвлачио слабост и недовољност наших блиндираних јединица, наше моторизације и техничке опреме. Господин Плоњтиков ми је у више махова све обећао и затражио му да направим листу материјала који нам је најпотребнији. Али, влада СССР није никад одржала ниједно обећање свог изасланика.“

Када су њемачке трупе ушле у Бугарску, 1940. године, Цветковић се поново обратио Москви, желећи да сазна да ли Југославија може рачунати на њену помоћ. То је он урадио преко посланика Југославије у Совјетском Савезу.

„Одговор господина Вишинског, који је тада био помоћник господина Молотова“, каже Цветковић, „био је потпуно увијен. Никакво охрабрење није нам дошло са те стране. Каснији догађаји и комедија са југословенско-совјетским пактом чине да схватимо права осјећања Русије. Јасно је да Совјети ни по коју цијену нијесу хтјели да компромитују свој однос према Њемачкој, јер су жељели да очувају своју неутралност у очекивању повољније прилике.“

Однос владе Совјетског Савеза према Југославији није устину представљао никаво изненађење. Тај однос произилазио је из курса који је Стаљин држао у спољној политици, а који је опет био резултат страха: а) да би Британци могли да злоупотријебе и изиграју Совјетски Савез; б) да би Њемачка могла напасти Совјетски Савез прије него што Руси буду спремни за рат.

Као што се зна, Совјетски Савез је 8. маја 1941, једностраном одлуком, на захтјев Њемачке, прекинуо дипломатске односе са Југославијом. Тек када се рат са Њемачком распламсао, влада Совјетског Савеза је понудила југословенској влади у Лондону обнову дипломатских односа. За југословенску владу то је било прихватљиво, јер јој је било стало до сређивања односа са Москвом, али је жељела да се совјетска влада обавеже да се у будућности неће мијешати у унутрашња питања Југославије, да ће поштовати њену независност  и интегритет њене територије.

Тадашњи југословенски изасланик у Москви, Милан Гавриловић, у својим мемоарима пише: „Захтјев југословенске владе да се Совјетски Савез не мијеша у наше ствари, стајао је у вези са једном епизодом која би се скоро могла назвати гротескном. Наиме, непосредно пред напад Њемачке на Југославију, у априлу 1941, повјерљиви емисари совјетске владе обратили су се министру спољних послова Момчилу Нинчићу и генералу Симовићу, са предлогом да Југославија уведе привредни систем по совјетском моделу, чак да Југославија уђе у састав Совјетског Савеза са статутом једне врсте аутономне покрајине“.