Пријатељ је најбоља имовина у животу. Само рука пријатеља може да извади трн из срца. (И. Зафар)
Пријатеље морамо посебно цијенити, јер је живот без пријатеља највећа и најстрашнија пустош сваком правом човјеку. Онај човјек који нема ни једног правог пријатеља, није достојан ни да живи! Кад си у невољи, закуцај на врата пријатеља и отвориће ти се очи; видјећеш да ли имаш пријатеља или само његово име.
Кад су у невољи пријатељима треба дати помоћ, а не само празне савјете. Није нам потребан пријатељ који се у свему слаже са нама, и који нам на све само клима главом, јер то исто може да чини и наша сјенка, чак и много боље!
Пријатељима нијесу потребни ни робови, ни господари, они хоће само равноправност. Има људи који уживају кад су им пријатељи инфериорнији у односу на њих, али то нијесу велики људи. Међу пријатељима треба цијенити оне које жалосте наше несреће, а још више оне који нијесу љубоморни на нашу срећу и на наш успјех.
При одабиру пријатеља морамо бити врло опрезни, јер има људи који су заразнији и од било које болести. Пријатељство је атрибут слободе за сваког човјека. Ни у шали није дозвољено вријеђати пријатеља.
Пријатељство лошег човјека је као сјенка изјутра; прво је велика па се све више смањује и нестаје, а пријатељство доброг човјека је као сјенка поподне, прво је мала па се све више повећава и расте. И најјачи човјек се не осјећа сигурним кад нема пријатеља.
Јавно, пријатеља морамо увијек да хвалимо, а можемо га укорити само кад смо сами и указати му на грешке уколико их има. Они који су побијеђени најчешће остају без пријатеља.
Да би за некога сигурно могли да тврдимо да нам је пријатељ, он мора да се покаже у три случаја: у случају потребе, иза наших леђа и послије наше смрти. Прави пријатељи долазе код нас на весеље кад их позовемо, а кад нам је тешко они долазе сами, без позива.
Ко нема ни једног пријатеља, тај као странац иде по земљи. За човјека није добро ако сазна да нема пријатеља баш кад му је потребно, а не и раније.
У животу треба да избјегавамо да претварамо пријатеље у непријатеље, већ се морамо трудити, наравно ако је то могуће, да од непријатеља направимо пријатеља.
За човјека, већа је срамота кад нема повјерења у провјереног пријатеља, него да је од њега некада и изневјерен. Зато, будите великодушни, наклоњени и скромни ако желите да вас људи цијене, а запажајте, не подцјењујте и похвалите врлине других, ако желите пријатеље.
(Из књиге ,,Поуке животу“, др Милорад Мишо Цимбаљевић)
