Сјутра славимо св. Мардарија љешанско-либертивилског!

    Светац из Љешанске нахије!

    1070

     Писали смо недавно о црногорском владици Мардарију (Ускоковићу) који је потписао унију са „Светом столицом“ 1640. године, да би потом био каменован од народа. Из истог села, Корнет у Љешанкој нахији, његов је имењак и презимењак који ће се почетком 20. вијека, као духовник, прославити у Русији и Америци, а прије три године га је СПЦ прогласила за светитеља

    Будући светитељ Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у кршевитом селу Корнет које се налази у средишту Љешанске нахије у Црној Гори, и добио име Иван. Његов отац се звао Петар, а мајка Јела. Она је била из познате куће Божовића. Петар је у Црној Гори био начелник Љешанске области (нахије) и племенски капетан, дични представник моралне снаге своје Српске Православне Цркве и породице Ускоковић, једне од најугледнијих породица у Љешанској нахији, која се вековима одликовала чојством и јунаштвом.

    Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, у чијој је непосредној близини некада био простран и утврђен манастир, по предању из доба Немањића. На мјесту те древне светиње, чије зидине дјелимично постоје и данас, Иванови преци Ускоковићи су свили своје домове.

    Будући да је био дијете из знамените породице, за разлику од многих својих вршњака, послан је на школовање. Похађао је основну школу у Ријеци Црнојевића, а потом средњу школу у  Цетињу.

    Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га закалуђери. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд, на даље школовање. До Котора га је испратила мати Јела. У Котору се укрцао на брод за Ријеку одакле је возом стигао до Београда.

    Сиромашно ђаче обилазило је око Саборне цркве у Београду са жељом да цијелога живота служи својој Цркви. Свако јутро на путу ка школи, писаће касније, као и свако вече по повратку из школе, одлазио је у Саборну цркву.

    Након девет година школовања, записаће касније, без знања родитеља пјешице је из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на дан Ваведења Пресвете Богородице, уочи његовог шеснаестог рођендана.

    У српској лаври Студеници, задужбини Стефана Немање, оца Светог Саве, саграђеној 1186. године, након релативно кратког периода искушеништва, због свог христоликог лика већ тада, бива пострижен. Као некада Свети Сава, противно вољи родитеља, Иван се замонашио 19. марта 1906. године. На монашењу је добио име Мардарије.

    У Студеници је боравио укупно годину и по дана, након чега се упутио у Москву.

    ЖИВОТ У РУСИЈИ

    Свети синод Српске Православне Цркве доноси одлуку да младог 16-годишњег јерођакона пошаље на школовање у Русију. Следећих дванаест година он ће провести у драгој му Русији. Прво је провео осам месеци у Српском подворју у Москви. Млади Мардарије је брзо постао познат у високим круговима.

    У септембру 1907. године је наставио школовање у Богословској школи у Житомиру, у западном дијелу Украјине. Тада је имао 17 година. Након двије школске године, на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску духовну семинарију у главном граду Молдавије. Те 1908. године постао је и јеромонах. Чин синђела је добио 1912. године.

    У Кишињеву, синђел Мардарије био је један од главних организатора милосрдне помоћи дјеци сиромашних родитеља. Постао је значајан члан и политичко-друштвеног живота града Кишињева. Овај град, у коме је провео три године, напустио је очију пуних суза. Жалили су и становници Кишињева.

    Следећих пет година провешће у једној од највећих руских светиња, Александро-невском манастиру, гдје се налази и Санкт-петербуршка академија. Током студија често је позиван да свештенослужи у Царском Селу, у тамошњој саборној цркви, у коју је на заједничку молитву долазила цијела царска породица. Позиван је био да проповиједа и у школама, болницама, војним камповима. Остала су бројна сведочанства о бесједничком дару и лику архимандрита Мардарија.

    По препоруци Светог Синода Руске Православне Цркве, а по одлуци руског генералштаба, у лето 1915. године повјерена му је важна мисија да обилази ратне заробљенике на ријеци Волги, планини Урал, Кавказ, унутрашњости Сибира, Туркестану, Бухари итд.

    На Петроградској духовној академији дипломирао је 1916. године добивши звање степена кандидата богословља. Осим богословских наука, изучавао је и црквено право на Правном факултету у Петрограду, што ће се показати посебно значајним и корисним у његовом каснијем раду у Америци и Канади.

    Захваљујући ангажовању његових неистомишљеника, у првом реду Распућина који је био близак царском двору, а који није волио Мардарија и више пута покушавао да га оклевета, митрополит Питирим га је премјестио за учитеља у најзабаченију сеоску семинарију на Кавказу (област Терек). Ту је остао следећих годину дана, до 1917, односно до његовог избора за делегата донских Козака 1917. године и учешћа у у Сверуском црквеном сабору Петрограду.

    Синђел Мардарије је током свог боравка у Русији написао неколико књига од којих су можда најзначајније: „Тихи угао Христа“, „Зборник проповеди“ и „Завет руском народу“.

    ЖИВОТ  У АМЕРИЦИ

    Свети синод Руске Православне Цркве је зарад насушне потребе за организовањем аутентичног мисионарског рада међу Србима у далекој Северној Америци, 3. јула 1917. године одлучио да пошаље у Америку младог синђела Мардарија Ускоковића. Свети архијерејски синод РПЦ је донео одлуку да у оквирима Руске црквене мисије у Америци и Канади, синђел Мардарије руководи српском мисијом.

    Мардарије ће преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. године стићи у Северну Америку, у којој ће провести најважнији период свог апостолско-пастирског живота и рада.

    У Филаделфији ће 1917. бити произведен у чин архимандрита, највише монашко-свештено звање. На Сверуском сабору 1919. у Кливленду, који је одржан под сенком тмурних политичких догађаја у Русији, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеља. Међу њима најзначајнији био је архимандрит Мардарије, који је изабран за епископа „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом“. Но, имајући чврсту црквену свест, он није желео да одступи од свештених канона и буде хиротонисан без пристанка своје матичне Цркве, Српске.

    Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је провео у отаџбини. Патријарх Димитрије га је поставио за настојатеља манастира Раковице и на место управника прве Монашке школе у Србији при истом манастиру.

    Коначно,  9. децембра 1923, синод Српске Православне Цркве поставља јеромонаха Мардарија за администратора Српске америчко-канадске епархије.

    Почетком 1923. године архимандрит Мардарије одлази у Америку како би наставио мукотрпан рад на организацији Српске православне епархије у Америци и Канади. Он је по повратку у Америку организовао конференцију свештеника на којој је „успео да  уједини и сложи све наше свештенике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци, да га 28 свештеника, од 29 колико их има у Америци, признају за старешину наше Цркве, покрену заједнички епархијски гласник ‘Српска црква’ и да узму у претрес сва питања која се односе на унутрашњу организацију Епархије, односно црквено-школских општина“.

    ИЗГРАДЊА МАНАСТИРА СВЕТОГ САВЕ У ЛИБЕРТИВИЛУ

    Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра, 1923. године архимандрит Мардарије је одредио да привремено седиште новоосноване Српске православне америчко-канадске епархије буде у Чикагу. Исте године, почетком августа купио је око 10 хектара земље у Либертивилу. Мардарије је тражио такво имање које би одговарало потребама манастира–сиротишта. Четрдесет миља сјеверно од Чикага је пронашао предивно имање са вијугавом ријеком Дис Плеин. Имање је платио 15 хиљада долара.

    Земљиште за манастир, сиротиште и дом старих, као и део одређен за гробље освећено је 6. септембра исте 1923. године. Литургију је служио на пољу у непосредној близини Српске куће „Свети Сава“, где је становао.

    Манастир–сиротиште Светога Саве у Либертивилу, који је подигао Мардарије, 1931. године

    У своме тестаменту, који је саставио 29. јула 1935. године, владика Мардарије је своме наследнику оставио у аманет да Манастир воли и чува као што га је он волео и чувао, и да сваки следећи епископ столује у манастиру Светог Саве у Либертивилу: „Новом српском епископу, који после моје смрти буде назначен из Југославије, препоручујем и остављам у аманет, да му резиденција буде овај Светосавски православни српски манастир у Либертивилу, и да га воли као што сам га ја волео и унапређује као што сам га ја унапређивао и својом руком свако дрво посадио“.

    ИЗБОР ЗА ЕПИСКОПА

    Актом од 9. маја 1924. године, конзисторија Српске епархије у Америци и Канади умољава Свети архијерејски синод да се за Америку одреди владика као и да то буде архимандрит Мардарије. Свети архијерејски Сабор је архимандрита Мардарија изабрао за владику 7. децембра 1925. године.

    Његово наречење обављено је уочи празника Цвети, а потом сутрадан, на сам празник Цвети, 25. априла 1926. године, свечано је обављена и хиротонија у Саборној цркви у Београду. Православна српска епархија у Америци и Канади добила је свог првог епископа. Тада му је било тридесет и шест година.

    Први Црквено-народни сабор, историјски догађај за целу српску дијаспору, одржан је од 1. до 5. септембра 1927. године у манастиру Светога Саве у Либертивилу. На овом Црквено-народном сабору усвојен је и први Устав Епархије америчко-канадске.

    Како је градња манастира напредовала, његово здравље је слабило. Владичина болест је узимала све више маха. Служио је често у неиздрживим приликама, под тешком митром и златним одорама у малим храмовима. Корачао је често зими у литијама са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, подклецујући коленима, док су ледени ветрови са севера брисали америчким равницама.

    Плодове свога рада владика Мардарије није дуго уживао. Блажено се преставио Господу 12. децембра 1935. године, у 9:45 часова у вече, у 46. години живота. Умро је у болници Ан Арбору, у Мичигену. На вијест о његовом упокојењу, парастос владици Мардарију служио је патријарх Варнава са архимандритом Викентијем и двојицом ђакона у патријарашкој капели.

    Владика Мардарије је прибројан лику Светих на редовном засиједању Св. архијерејског Сабора СПЦ у мају 2015, којом приликом му је и одређен датум прослављања, 12. децембар – дан на који се упокојио у Господу.

    Прослављање новопросијавшег светитеља Цркве Божије, Мардарија, у оквиру Митрополије црногорско-приморске збило се 15. новембра 2015. године, када је одслужена Св. архијерејска литургија у селу Корнету, на старом манастиришту, у близини куће гдје се родио.

    (извор: владика Сава Шумадијски: „Историја Српске Православне Цркве у Америци и Канади, 1891-1941“)