ИЗ стручног угла

Потомци као саучесници злочина над својим прецима!

2188
Срби чекају на ликвидацију испред усташке јаме Јадовно

Олаким давањем опроштаја и пристајањем на минимизирање и маргинализовање страдања својих предака, њихови потомци постају посредно саучесници крвника, те пропуштају прилику да науче са киме и колико треба да буду блиски, а шта је то од чега треба да се чувају

Пише: др Марта Мратинковић (клинички психолог)

Много пута сам се освједочила да злочини не застаријевају ни стотинама година након што су се догодили. На екс-југословенским просторима било је пуно злочина против човјечности који су олако заборављени. А, као и све друге тајне, и ове налазе начин да нас једном заскоче. Дугови крви – не застаријевају. И пронаћи ће свој начин да се наплате.

У својој пракси, ја данас често радим са потомцима жртава Јасеновца, Велике Градишке и других стратишта. Из моје праксе је очигледно да злочини из Другог свјетског рата нијесу застарјели. Претварање да се никада нијесу десили – не дјелује. Скривање и прављење табу тебе, такође. Чак и то што су многе преживјеле жртве и њихови потомци, пожурили да опросте и кажу: „Не треба се оптерећивати прошлошћу“ – не разрешава чвор.

Олаким давањем опроштаја и пристајањем на минимизирање и маргинализовање страдања својих предака, њихови потомци постају посредно саучесници крвника, те пропуштају прилику да науче са киме и колико треба да буду блиски, а шта је то од чега треба да се чувају.

Мој пацијент Владо има огромне цисте на бубрезима величине дјечије главе. Владо чека на дијализу. Има 45 година. Врло брзо, разговор одлази на страну његовог поријекла по очевој линији – Срби из Босне. Ситуација у којој велики број чланова очеве фамилије бива заклан и од усташа и од муслимана, у више различитих прилика.

Пуно мале дјеце која цвиле, труднице, страх међу жртвама. Ужаснути, укочени од страха, затворени, бескрајно жедни чекају на егзекузију. Крв на све стране. Агонија.

И Владине цисте на бубрезима као дјечије главе. Пуне скорене крви. Отац га никад није одвео у свој родни крај. Као комуниста никада није отишао у цркву, нити палио свијећу за све те жртве, никада опело за покој њихове душе. Никада није причао о томе. И Владо о томе мало зна. Само његово тијело зна све. А бубрези као онај наш дио који је највише повезан са енергијом наших предака, изгледа знају те страхоте понајбоље.

Владове претке душмани поклаше и сатријеше, а потомци их по други пут затријеше, својим игнорисањем и немаром – поново их убијају! Након тог сазнања, цијеле следеће недеље, Владо мокри црну, згрушану крв. Његове цисте се чисте. Јасно му је шта је дужан прецима.

Основна идеја у терапији јесте да се откривају они ,,незавршени послови“ који су системске врсте и који блокирају природни ток љубави и енергије која у неометаним околностима иде од старијих ка млађим, од предака ка потомцима. Оно што, генерално говорећи, разријеши многе такве ,,чворове“ јесте признање истине онаква каква она заиста јесте.

Веома је важно да се данас, барем на симболичком и ритуалном нивоу, уради нешто чиме би се најприје признала патња коју су наши преци нанијели другима или коју су други нанијели њима. Тек након таквог признања, могуће је започињање процеса превазилажења исцељења и исцјељења тог зла и боли. Ритуали тражења опроштаја и покајања – љековити су и за један и за други народ.

За жртве и њихове потомке, врло су љековити ритуали и њихово практиковање. То може бити служба у цркви или када посадимо дрво за оне који нијесу сахрањени у земљу већ су, на примјер, бачени у ријеку, и минут ћутања за мртве, уз наше усправно стајање, један је од добрих ритуала.

Једна моја пацијенткиња чија је породица страла у логору на Старом сајмишту, одлази сваке године, са својом сестром и дјецом, и спушта у Саву (на мјесту гдје је било губилиште) за сваког од својих предака, папириће са њиховим именима, упаљену свијећу и букете цвијећа. Тај ритуал је за њих, који су живи, јако важан и доноси много мира и топлине њиховим душама.

Наш живот је једно дуго путовање из несвјесног ка свјесности. Често је то путовање такво да нас наша несвјесност води у стање болести и патње, гдје је, да бисмо оздравили и исцијелили себе, неопходно да радимо на разним нивоима свог освјешћивања. И то је оно на шта нас болести, проблеми, и сва искушења у животу упућују.