Духовне лекције

Смирите лопту – молитвом!

2432

………. („Узнемирен човјек засмијава анђеле“, Шекспир)

 Данашњи свијет захватила је једна чудна болест. Та страшна болест зове се стрес, најопаснији вид страха. Страх од незапослености, страх од странаца, страх од неуспјеха, страх да ћемо се разбољети, страх од старења… Постали смо жртве свеопштих страхова које гајимо дубоко у себи, полако губећи непосредну спону која нас је сједињавала са нашим бићем, али и са Природом и са Богом.

Сви модерни психотерапеутски приручници препоручују разне облике релаксације. Циљ релаксације јесте да се ослободимо разних напетости помоћу опуштања мишића: десна рука, па лијева, па ноге, док нам се читаво тијело не опусти, а то, логично, мора довести до тога да се и ментално боље осјетимо. Међутим, такав начин смиривања има исто оно дејство као и средства за умирење, односно седативи. А ми, у ствари, не треба да побјегнемо од свијета пуног тешкоћа, већ, напротив, да почнемо боље разумјети стварност.

Источњачки мудраци врло јасно кажу да тајна лотосовог цвијета не лежи у блату из којег је изашао, него у сунчевим зрацима: на нама је да доведемо до тога да ти зраци продру у нас. А ни спокој, ни радост, на господарање нашим земаљским животом неће бити плод просте механичке релаксације: оно ће само доћи отварањем духовног пролаза у нама и кретањем једне више вибрације према нама. Треба да створимо тишину не зато да не бисмо више ништа чули, него зато да бисмо боље слушали. Небеске енергије могу нас надахнути само ако смо рашчистили простор за њих.

Понављање молитве коју знамо напамет најбољи је начин да очистимо свој мозак. Бољег начина нема. Захвљујући молитви више нијесмо изложени насртајима својих хаотичних и брижних мисли. Молитва коју непрекидно понављамо омогућава нам да се заштитимо од свега што нам може одвући мисли и усмјерава нам пажњу кад машта почне да нас скреће с правог пута. Чак и ако је у почетку „механичка“, непрекидно понављана молитва има своје вриједности.

У ’Причама једног руског ходочасника’, један духовни отац савјетује свом ученику да понавља три хиљаде пута на дан, а затим шест хиљада пута, па дванаест хиљада пута на дан, молитву Исусу Христосу, ону коју изговара цариник из Новог Завјета: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!“. Ми не треба, наравно, да принуђујемо себе на такав подвиг у изговарању молитви, него да претворимо молитву у ритам који ће бити исто толико природан колико и дисање, да претворимо молитву у храну за своје биће.