МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА (7)

Женски вез

2630

Жарогуза млатара ногама, а ти, брав, мислиш како јој је лијепо, осјећаш се ко паша. Не знаш, аветињо аветна, то она паше, снује, веже те њенијема нитима, око ногу, руку, очију

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Покојна Лика, док бијаше жива, зборила ми је, залуду: ,,Чувај се, сине, од курви да грдан нијеси“. Ко да сам зареживо за то. Кад сам мало заруњавио и прогмизало ми уз стомак, мислио сам лудом главом: ,,Луда Лике, шта се имам пазити? Нек се жене пазе од мене!“

Тако је црни ђаво срио Мигуда, узео ме под руку, те се нас двојица запутисмо кроз живот. Натакарио Мигуд на рамена сулудну тинтару, опасао подно стомака онај бајлаг, а Ђаво ко Ђаво – црн, репат, рогат. Оће Мигуд са женама, оће Ђаво са женама. Те слоге и дивоте. Не можеш разликовати је ли Мигуд – Ђаво, или је Ђаво – Мигуд.

Лијепа љепота је тражити стоку ноћу, кад омркнеш с пазара. Такве помрчине, тмуше и невиђелице као што је кад се злопуташ за женама и њинијема мамипицама, то нема ниђе. Ђаволу је лако, њему је тмуша свијетло, иде он сербез. Женама исто тако, да иг питаш, оће ли тмушу или душу, свака ће рећи: ,,Шта ће ми душа, да је турим у ону работу? А тмуша, ето, није од штете, бар не гледам какво ме ништавило јаше“.

Ај сад ти самантај какву курожејку и измучи се мука док је доћераш до кревета. Чита она тебе и види како ти намет из оне работе прелази у главу, не смета њој помрчина. Таман да ставиш ожег у ватру, а она ће ти рећи: ,,Ако ћу, помамила се, прије него што одемо код попа“. Е, ако ћу ић код попа, попио ти говно, па таман кад би га стављао у бачву с расолом купусијем.

Ето, видиш, не иде Ђаво с тобом због твоје љуцковине, него што оће на готово. То ти је зарада, штетово си дан и узео злу ној, још сквасиш опанке, а останеш сува сулудника.

Но и ако је ђе прибијеш уз плот, ђаво те опет нађе. Уфатиш је и набијаш, не би тако збијо сијено у појату своме ђеду, знам добро.

Жарогуза млатара ногама, а ти брав – мислиш како јој је лијепо, и да то чини од среће. Још се надаш – испричаће рођакама, кумама, па ћете гледати к’о пашу. Не знаш, аветињо аветна, то она паше, снује, веже те њенијема нитима, око ногу, руку, очију, да никуд више не мрднеш, ни што урадиш, нит видиш, без њенога ћефа.

Ујутру те одведе, к’о теле на пазар, код попа да ти и он привеже око врата један конопчић. Тада си, синко, попио оно што се не пије. Још те зајебава да си тобож домаћин. Чувај, ради, рани, брани, биј бубрезима по сву ној, док те не сарани.

Но, опет, нешто мислим, шта је чељаде без жене? Трања на плот! Свака кучка која наиђе дигне ногу и запиша је. Знали су то стари људи, па су радије са женом и ђаволом, него сами и без памети. Крај крају, све ти је то свијецки пичпазар, па како ко тргује.