На данашњи дан, 1494. године, штампан је „Октоих“, прва ћирилична књига у Јужних Словена. У току вјекова, књиге штампане у штампарији Црнојевића на Ободу, биле су зубља матерњег језика и православља у земљама које су стењале под јармом туђина
Пише: Донко Ракочевић
Крајем 15. вијека, једина јужнословенска земља која није пала под власт Турака, била је Зета. Наследни господари ове територије били су Црнојевићи који су, да би се одржали на власти, морали да лавирају између Отоманске империје и Млетачке Републике.
Иван Црнојевић, дошавши на власт 1465. године, после смрти свог оца Стефана, у почетку је покушавао да води самосталну политику. Године 1479, Млечићи су склопили мир са Турцима. Иван је био принуђен да емигрира у Италију. У Храму Богородице у Лорету, недалеко од Анконе, пред чудотворном иконом се заклео да ће подићи манастир у част Мајке Божје ако му она помогне да се врати у домовину.
Погодни услови за ово настали су 1481. године када је умро султан Мехмед Други. Искористивши ову прилику, Иван Црнојевић се са својом пратњом, јуна 1481., искрцао код Дубровника, а три мјесеца после тога разбио је у Албанији турски одред од три хиљаде људи. Убрзо након те битке, од Обода је направио неприступачно брдско гнијездо, а 1484. године у Цетињском пољу је саградио цркву Рођења Богородице и уз њу манастир коме је даровао богата имања.
У Цетињском манастиру, а може бити и у самом дворцу Ивана Црнојевића на Ободу, основан је скрипториј. Рукописне радионице постојале су и у манастирима на Скадарском језеру. Могуће је на тај начин говорити о просветитељској делатности Ивана Црнојевића. Није искључено да се управо код њега родила идеја о оснивању штампарије на ћириличком словима.
Неки историчари тврде да је Иван упутио у Венецију калуђера Макарија гдје је он у току неколико година стекао потребна знања за оснивање штампарије.
Тежећи да учврсти свој положај, Иван је испросио за свог најстаријег сина Ђурђа ћерку крупног венецијанског великодостојника Марка Антонија Брице – Јелисавету. Иван свадбу није дочекао. Млада је била на путу према Цетињу када је Иван издахнуо (1490). Но, свадба је остала у памћењу, испјевано је неколико народних пјесама о томе.
Најмлађег сина Станишу, Иван Црнојевић је 1485. године послао у Цариград. Станиша је примио мухамеданство и касније постао познат под именом Скендербег (не треба га бркати са Ђерђом Кастриотом који је носио исто име). Тако се Иван трудио да обезбиједи своју државу, осигуравајући подршку двије зараћене стране истовремено.
Ђурђе Црнојевић, који је постао господар зете после Иванове смрти, био је сушта супротност оцу. Према тврђењу историчара, он је био висок и стасит човјек, али слаб ратник и политичар, непостојан и неодлучан. Тешко је рећи колико је ова оцјена тачна. Ми морамо бити захвални Ђурђу што је реализовао очеву идеју и утемељио у Црној Гори прву ћириличку штампарију на словенском југу.
Основни мотив за оснивање штампарије изложио је у предговору и поговору прве штампане књиге – „ОКТОИХ ПРВОГЛАСНИК“ 1494. године, а то је „пљачка и уништење црквених књига од стране Турака“. Словенска књига постала је моћно оружје у борби за очување националне битности и матерњег језика, усвојеног с мајчиним млијеком.
Ђурђе је био човјек који је волио књигу. Он је написао предговоре и поговоре књига које су изашле из штампарије. Био је аутор „Пасхалије“ у „Псалтиру с посљедовањем“ која је угледала свјетлост дана 22. септембра 1495. године. Да би се саставила „Пасхалија“ потребно је прилично велико знање у области средовјековне астрономије и математике.
Осим „Октоиха првогласника“ и „Псалтира с посљедовањем“, штампарија Црнојевића издала је и „Октоих Петогласник“ и „Молитвеник“. По каснијој рукописној копији, познато је „Четворојеванђеље“, штампано у истој штампарији.
Ђурђу Црнојевићу, на жалост, било је преостало мало времена и као господару Зете и као имаоцу прве државне штампарије на Балкану. Турски притисак бивао је из дана у дан све јачи. Децембра 1496, султан је преложио Ђурђу да допутује у Порту или да за три дана напусти Зету. Господар је изабрао другу могућност. Заједно са породицом побјегао је у Будву, а одатле отпловио у Венецију. Власт у Зети прелази на његовог брата Стефана Црнојевића. Рад у штампарији је обустављен.
Породица Ђурђа Црнојевића живјела је у Равени, а затим у Милану гдје је 22. октобра 1499. Ђурђе написао завештање. О штампарији се у опоруци ништа не говори. Има података да се 1503. године пребацио на острво Родос. Тачан датум његове смрти се не зна.
Издања штампарије Црнојевића коришћена су активно у педагошке сврхе, али је главна њихова намјена била – литургиjска пракса. И много година после изласка ових књига из штампе, њих су поклањали црквама и манастирима. О овоме говоре многобројни записи и биљешке власника на сачуваним примјерцима.
Њихову штампарску, просветитељску, православну мисију, наставио је Божидар Вуковић Подгоричанин, у Венецији, гдје је емигрирао после пада Зете под турску власт.
