Скидање прашине

Зашто је анатемисан Васо Пелагић?

1644

Ријетко која кућа на нашим просторима нема књигу „Народно учитељ“ од Васа Пелагића. Али мало људи зна цијелу истину о овом човјеку, сем да је био народни љекар. Посебно се мало зна да му је Српска православна црква одузела чин архимандрита и да га је анатемисала

Пише: Љубиша Морачанин

Васо Пелагић (Горњи Жабар 1833 – Пожаревац 1899) је био просветни радник и народни љекар. Године 1860. постао је учитељ српске основне школе у Брчком, гдје је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.

После двије године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни, те добио чин архимандрита.

Године 1869. бива прогнан у Малу Азију, под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију.

Учествује у раду Уједињене омладине српске и предјседава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад. Године 1873. борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху.

Учествује у босанском устанку 1875. године и пише Програм усташких права и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протјеран неколико пута у Румунију и Бугарску.

На крају је јавно рашчињен, затваран у лудницу и после осуђиван на затвор. Свој живот је окончао у пожаревачком казненом затвору 25. јануара 1899. године.

Поред „Народног учитеља“, објавио је још доста књига, али посебно интересантна за тему из нашег наслова, јесте публикација „Умовање здравог разума“.

„Заблуда је основни узрок свих зала. Религија је најкрупнија заблуда. Свјетлост науке и здравог разума -дужна је да растјера кужну маглуштину свих предрасуда“, каже између осталог у тој књизи.

Од првог боравка у Русији, започиње раскол између дубоко му усађених социјалистичких идеја и црквених православних вредности. За угњетени положај народа оштро је оптуживао управо „религиозне петљарије и лицемерно искоришћавање људских емоција и страха како би се цркве и попови, али и њима увек блиски световни господари у држави, богатили на рачун обичног света“.

„Јадни свет мора да храни ‘слуге божје’ – мантијаше и прави им дућане за спекулацију, то јест цркве и манастире. Задуго ми бијаше тешко да овако јавно признам и свијету на видику очитујем ову вјечиту истину против нас мантијаша и нашег мантијашког морала.“

Његово дјеловање није било усмјерено само на институцију цркве, већ и на суштину самог религијског вјеровања, наводећи да је Бог „уображена машта глупости, најдубље глупости“, а Свето писмо „зборник свих мантијашких сањарија и петљанија које никаквог логичког смисла немају“, молитва и благослов „не вриједе више од обичног бапског преклапања и врачања“, крст је „помоћник варалицама“, а крштење „уобичајена навика која је толико света колико пушење опијума или дувана“.

У „Умовању здравог разума“ још је написао: „Црква је привилегисани дом заглупљивања, лажи и ропства. Ја, као професор богословије и архимандрит, и по три пута ово кажем.“

После оваквог богохуљења, морао је бити избачен из Цркве и анатемисан, али је још увијек нејасно како је такав безбожник могао постати управник Српске православне богословије?