МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА (5)

Вукосавино злато

1263

Привезала она минђуше, звецкају кад мрдне, а мрдала је ђаволима, ко по једна. Богоми је имала тврде уши док јој се ни једно не расцијепи од оноликог терета

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Бијаше Вукосава добавила неокле минђуше. Нијесу минђуше но коњске потковице. Оне пљоске, сијају ко суво злато. Ђаво би га зно окле јој. Зборила је да јој је посло накав рођак из Швапске. Може бит, ал прије ће бит  да су јој од наког припуза што јој је мечио задњицу. Имо је што, слободно. Не вљерујем да је по једна була у арему имала такво обличје. Љепше ти је лећи на њене кукове него у царску постељу.

Привезала она минђуше, звецкају кад мрдне, а мрдала је ђаволима, ко по једна. Богоми је имала тврде уши док јој се ни једно не расцијепи од оноликог терета.

Не знам који ме ђаво нанесе поред њене куће. Бијаше вјетар дунуо, а Вукосава се нагнула над бунаром, испале јој доље враго минђуше, а раша јој се задигла. Украсила бунар цвијећем, ал њен каранфил бљеше љепши од најљепшега цвијета.

Било је то у вријеме велике немаштине, кад је у Лелекову мало која гаће обуковала. Вукосава и да иг је имала, не би о томе јаду радила: сад скини, сад обуци, по цио дан.

Ајд, велим, да јој извадим тога ђавола. Треба женскоме учињет што се може. Не чула ми се ријеч, ако којој упане језик у грло, не треба много итати.

Тмуша у ону рупетину ко у бадањ, једва се спуштиг низ наке рогљетине.

-Видиш ли што, Мигуде? – виче Вукосава одозго.

-Стани боготи да се разбеутим у ову тмушу – велим јој, а пиљим горе међу њене сисе.

Дошле ми очи ко филџани, од оне помрчине доље, чега ли? Огроздиле оне двије дуње Вукосавине и љуљушкају се, како се она посавила, таман ко дуње на вјетру.

-Погледни – вели Вукосава – ада сјаји се злато, мораш виђет. Сигурно су једна уз другу.

-Јес, јес, не ко злато, него ко сунце небеско, ето иг једна уз другу ко два голуба, само што нијесу пропјевале!

Потље сам задуго бунцо у сну и будио се нотњо. Шта ћеш, кошта чојека ако ће некоме да учини. А и чељаде проклето оће свуд да завири, па потље: ,,Ај којевитез, боли глава“.

Стио сам и потље, поред свега, да јој се нађем с руке. Да јој придржим стубе кад се пење на таван, да јој избачим сијено на подину, да јој извадим кумпијере из трапа. Но, она збори: „Немој Мигуде, нешто си преблиједио, греота је да те замучам.“

Греота и срамота, мој Мигашине, од тебе, попишам ти се у старост, мислим се сам са собом. Ђе ће чојек проћ’ поред злата, а да не пружи руку.