једно питање - један одговор

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто неко отвори врата Богу, а неко не?

2105

Исус Христос нам је поручио: „Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује мој глас и отвори врата, ући ћу к њему и вечерати с њим, и он са мном“ (Откривење, 3, 19-20). Зашто неко отвори врата Богу, а неко не?

У сваком човјеку постоји религиозна „клица”, а да ли ће она „проклијати”, зависи од много чиниоца. „Окидач” за оживљавање homo religiosusa у нама може бити „случајан” сусрет с неком књигом или сусрет са неком особом, озбиљна болест, нека спољашња несрећа, унутрашња душевна криза блиска „граничној ситуацији” која захтијева ново одлучивање…

Сви ти чиниоци могу да буду дјелотворни, али мора да постоји још неки, и то одлучујући, тајанствени чинилац од кога зависи да ли ћемо постати вјеродостојно религиозни. Према увјерењу и искуству хришћанских светитеља, пресудни моменат када неко постаје за цио живот прави хришћанин, јесте онај трен када му голуб Духа Светог слети на раме и шапне му Божју поруку.

Многим људима, у њиховом протеклом животу, до оног изненадног просветљења Духом Светим, дешавале су се глупости које су их чиниле лоповима, преварантима, починициома разних недјела, а онда се десило чудо. Нека је и најмањи дио човјековог срца остао неукаљан гријесима, биће довољно да из тог сачуваног дијела срца, човјек само једном искрено призове Бога – Бог ће му се одазвати, и замрла религиозна клица проклијаће.

Свети Гргур из Нисе (IV вијек) је записао: „Благодат призива, али воља човјекова треба да се одазове.” Бог нас позива на гозбу на безброј начина, открива нам се не само кроз молитву, него и док шетамо кроз природу, када се дивимо њеним чудима; када слушамо божанску музику Баха, Хендла, Моцарта, Бетовена; када читамо Његоша, Коеља, Кастанеду, Хомера, Дантеа, Шекспира, Гетеа, Пушкина, Толстоја; када заволимо или на необичан начин упознамо неког доброг човјека. Бог нам се некад открива и у сну. Зар је могуће да смо толико глупи и слијепи, тупи и незахвални, да Га не видимо на сваком кораку.

За крај одговора оставио бих мало места и за хришћанског психолога, рекавши да као што клица нашег ја, вероватно и над-ја, иако урођена, није код свих људи истог квалитета, таква је, различитог квалитета, и религиозна клица у свима нама. Стога су и спољашњи повољни или неповољни услови за развој, релазивни. А држим се још једног, овог пута субјективног уверења, позивајући се на Христове речи из Беседе на гори: Благо чистима срцем јер ће Бога видети! Нека је и најмањи део човековог срца остао неокаљан гресима, биће довољно да из тога сачуваног чистог дела срца, човек само једном искрено завапи Богу – Бог ће му се одазвати, и замрла ,,религиозна клица“ проклијаће.