Да ли је могуће разликовати демонску опсједнутост од (не)природних психичких обољења?
Одговор на ово питање није дао ни 21. вијек. Ко би, заправо, требало да одговори на то питање? Зар не, најпре, искусни духовник (исповедник-егзорциста) и искусни психијатар? Или обоје? Већ сам много година, лично, веома заинтересован да направим разлику за коју се интересујете; осим искуства која сам стекао као психијатар са психотичним пацијентима, био сам у потрази и за литературом поводом овог питања.
Одмах да кажем да је моје досадашње трагање било узалудно. Литература (бар до које сам ја долазио) штура је и незадовољавајућа, а лична искуства са изузетно узнемиреним, агресивним психотичарима пружила су ми, истина, неке наговјештаје могућности разликовања, које нажалост, нисам стигао да проверим и потврдим у психијатријској пракси.
Можда је сувишно да напоменем да питање разликовања демонске опседнутости човека од неког познатог или непознатог психичког обољења његовог, може поставити само онај религиозни човек (најчешће калуђер, свештеник, теолог и религиозни психијатар) који вјерује у егзистенцију демонских бића.
Док су политеистичке религије свијета пре појаве прве монотеистичке, јудаистичке, слабије разликовале добре и рђаве духове, у јеврејској, хришћанској и исламској религији ова подела је била оштра и бескомпромисна (пример односа према змији, пре и после Мојсија, све до данас, ово добро показује).
Управо у хришћанској цивилизацији, врло дуго, и када је наука почела лагано да се развија, владало је опште мишљење да су, махом, све душевне болести последица демонске опседнутости, па се прибегавало разним средствима и начинима (данас их доживљавамо трагикомично) истеривања злих духова из демонизованог људског бића.
Неурологија и психијатрија су у међувремену тако напредовале да је порекло великог броја душевних поремећаја (науроза, психопатија и психоза) откривено, па је и њихово лечење умногоме напредовало. Довољно је овде навести, као пример, хистерију, епилепсију, манично-депресивну психозу, затим читав низ ткз. органских психоза – већина ових болести за свештенике, лаике, па и многе лекаре у ранијим вековима биле су типичан пример присуства демона у човеку – па имати разумевања, и када смо религиозни, за многе данашње психијатре материјалистички орјентисане који не осећају потребу да уопште постављају питање које ми овде постављамо.
Све душевне болести, за ове лекаре, имају свој материјални узрок, најчешће у финим биохемијски условљеним поремећајима можданог метаболизма; неке болести још нису разјашњене, друге већ јесу или су на добром путу да постану приступачне разумевању, а онда и лечењу. Непотребно је подвлачити да се са оваквим, једностраним схватањем душевних поремећаја, религиозни човек, и када је овај психијатар или научник, не може до краја да се сложи.
На крају да поменем да сам о овом загонетном проблему и за религиозног човека који се бави науком, чини се, нерешивим, темељније и опширније писао у мојој књизи Мистика стања, визије и болести и у чланку Гласови и виђења – здрав или болестан феномен.
