једно питање - један одговор

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Када је хришћанима било најтеже?

718

На Ваше питање морао бих да узвратим питањем: шта подразумевате под појмом ,,хришћанин“? Ако је хришћанин неко ко традиционално (народом у коме је рођен и породицом у којој је одрастао) припада одређеној хришћанској цркви према којој, више или мање, приљежно испуњава прописана правила понашања, онда је сигурно било теже бити хришћанин у првим вековима прогона хришћана, него од времена признавања хришћанства за званичну државну религију, па све до данас.

Ако је, пак, хришћанин неко ко доследно и савесно, читавим својим бићем следи Христов пут, што значи, пут мучења, страдања, разапињања и васкрсавања, онда никада у ,,времену хришћанства“ није било разлике у погледу неминовности живљења и умирања за Христа, па је и свака расправа да ли је теже бити хришћанин данас или у првим вековима хришћанства, излишна.

Хришћанин се познаје и препознаје тако што он живи у Христу, са Христом, за Христа. Његов живот непрестано је, иако постепено и често неприметно, усавршавање, пут ,,мере пуноће раста Христовог“, што значи да је, више или мање, читав живот таквог хришћанина, голготски пут, али пут осветљаван и светлошћу Христовом.

Хришћанин је увек прогањан, ако не од спољних противника – Римљана у првим вековима, мало касније од европских и азијских варвара, потом муслимана, хришћанске ,,браће“ друге вероисповести, атеистичких револуционара, данас и од секуларистичког духа времена и представника ,,новог доба“ – онда од ,,ђаволских искушења“ унутар свога душевно-духовног живота, јер како се успети на врх планине без борбе са спољашњим и (или) унутрашњим противницима!

Зар би неко пристао да хода ,,бос по трњу“, да га шиба хладноћа и врућина, глад и жеђ на томе путу (не само као физички феномен), да не види пред собом ,,Христа у слави“, васкрслог и прослављеног Христа који га зове к себи!