скидање прашине

Византија нас је култивисала, продуховила и обожила!

3359

Византија је сасвим непосредно утицала на културу двају својих најсјајнијих изданака: Србије у 14. вијеку и Русије у 15. вијеку. Но, византијска епоха на нашим просторима још није чак ни проживљена у свом духовном смислу и ми ћемо се њеним духовним начелима морати вратити. Зашто? Ако ништа друго, а оно да поново пронађемо свој давно изгубљени духовни центар нестао у декаденцији прошлих година

Наша дјеца уче о „мрачном средњем вијеку“, иако он није могао бити никако мрачан са таквом културом каква је постојала у Византији. Можда је био мрачан у култури Западне Европе разрушеној од германских варвара, али не и у Византији. Па, зар није управо тада Византија човјечанству дала најсавршенији религијски закон – хришћанство. Зар није тада створена нарочита варијанта хришћанске културе и просвете – византијско православље и православна образованост? Зар није тада створено најсавршеније право (данашње је тек његова блиједа копија) и најсавршеније државно уређење које омогућује држави дуги вијек? И то било сасвим довољно да се вријеме у којем се то дешавало не може звати „мрачним“.

Први пут Византија је пропала не од муслимана, већ од оних католичких хришћана који су долазили са Запада и које је папа Иноћентије Трећи, 1204. године, упутио у Крсташки рат, а које је Византија толике вјекове до тада бранила од муслимана. Тада су по први пут пољуљани темељи Византије, од чега се тек за 60 година успјела мало опоравити, до своје коначне пропасти 1453. године.

Парадоксално је то да је византологија као наука створена управо на Западу и то у Француској у 17. вијеку од стране Чарла Диканжа који је први почео издавати зборнике сабраних списа византијских историчара. Током 18. вијека, захваљујући Монтескјеу, Волтеру и осталим енциклопедистима (која се наша историја толико диви), који су сматрали Византију за дегенерацију некадашњег старог Римског царства и као такву недостојну изучавања, овај је покрет на тренутак застао. Тек од друге половине 19. вијека, појавом руског научника В. Васиљевског, који је објавио мноштво радова који су говорили о Византији и кроз које се могло видјети да је она и те како интересантна, започета је нова ера византолошких истраживања.

Како је Србија са Византијом (све до краља Милутина) једино ратовала, то се код нас некако створило мишљење да је Византија за Србе била само непријатељ којег треба уништити. Такво размишљање је било страно већ и за Стефан Немању, поготову за цара Душана којем није падало на памет да Византију уништава, иако је то могао; његова је једина жеља била да ту држава освешта новом династијом – династијом Немањића и светом крвљу коај долази из Србије. Да је у томе успио, створило би се византијско-српско царство које би историју Европе учинило далеко мање трагичном. Цару Душану није било непознато (оно што је данас многима) да је из Византије у Србију дошло православље и скоро цјелокупна култура.

Историја сасвим јасно свједочи о томе да је византијска културна свијету оставила свој  потпуни тријумф од 4. па све до 9. вијека. Тако је Римокатоличка црква проглашењем Карла Великог за цара – покушала да изврши очајнички покушај да своју романско-германску културу потпуно одвоји и одбрани од византијског утицаја. Тиме се папство у Риму оваквом политиком отцијепило заувијек од Византије, којој је до тада била поданик.  Управо тог момента почињу да се сањају никада неодсањани снови о томе да Рим у своје руке поново узме царско-римски скиптар. Истовремено, од тада Византија у очима Европе постаје као неко „источно питање“.

Да је у свему томе Рим добрим дијелом успио – нема никакве сумње, али уз какве псољедице. Јединство Европе је разбијено, што се сасвим јасно видјело када је након смрти Карла Великог његово царство разбијено на неколико националних. То је надаље створило крсташке ратове, услове за формирање науке која претјерује у самопоштовању личности, стварању буржоазије, крвавих револуција (које су назване демократским), што је опет довело до јачања папске власти. Као круна свега тога јесу остварени тоталитарни режими (нацистички, фашистички, социјалистички) који су усмртили на кратко вријеме више људи него што их је страдало од постанка свијета.

Чудно. Византијска култура је свој највећи процват и потврду добила управо након што су Турци освојили Цариград и расијали остатке њеног сјаја по скоро цијелој Европи. Западна Европа је тада имала пуни процват своје сопствене романско-германске културе, па је захваљујући томе имала све оне предуслове којис у потребни да би се византијска култура могла разумјети. Земље западне Европе су спремно дочекале западне утицаје и дошло је до спајања двије културе. Тако је Европа, преко Византије, током 16. вијека, открила Антику и остварила оно што је свима познато као Ренесанса. То је био духовни процват Запада који не би био могућ без Византије, јер управо је она била сеф у којем се вјековима чувало оно што је Западна Европа прије тога варварски уништила. Из Византије, као из неког неисцрпног резервоара, према Западу су кренули многобројни антички утицаји за којима је Европа лудовала.

Шта је све Европа тада добила? Најприје у Византији сачувано анслеђе грчко-римске цивилизације, разрађене државне установе, римско право, многобројна књижевна дјела из старе грчке филозофије и науке, многобројне проналске (хартија, свила). Сасвим је заборављено да је у Европи процес стварања апсолутних монархија са наглим јачањем краљевске власти био тада у пуном замаху, а на штету природног гемрнаксог феудализма. Међутим, то није производ Запада. Све су то били клишеи које је Византија давно прошла, искусила и усавршила. Европски владари су тек тада постали свјесни да је Византијско царство, захваљујући владавини својих хришћанских, крштених и миропомазаних царева, успјело да надживи Западни Рим за 1100 година.

У том контексту не може се Православној цркви одузети огроман дио заслуга за то, јер је она успјела да успостави друштвену дисциплину (толико потребну Западном Риму) која је неооходна да би држава могла толико дуго да траје. То не може бити случајност. Овакав византијски систем је, иако се кроз историју помало подругљиво називао – цезаризам, у себи имао довољно виталности, али надасве потпуне природности (коју ни многи данашњи политички системи немају).

Два су основна споја ту постојала. Православна религија и старо државно право. Ако би се за право могло рећи да је било древно (старо рисмко право), за религију се то не може казати. Она је била нова и веома привлачна, а народи који су је примали знали су да уз њу не иде ни ропство, ни погубљења, ни рат. Црква је била та која је упућивала ка отклањању неслоге и господарења, односно уједињавању живих, ради остварења идеала хришћанства – васкрсења мртвих. У таквој држави (дакле, у Византији), цареви су страдали, али државни систем се није мијењао. Управо је зато Византија низ вјекова вршила главну улогу крститељке оних народа који су продирали у Европу и била њихова главна поучитељка у вјери, цркви и просвети.

Ако се може разумјети да је западна Европа била равнодушна према Византији и њеним достигнућима (при томе не избјегавајући да их копира), осјећајући њену духовну надмоћ, то више изненађује зашто је то и овдје код нас лсучај? Таква равнодушност, али и неблагонаклоност према Византији може само да посвједочи о незрелости оних који се тако понашају. Зар је могуће да ми ни данас нијесмо достигли степен који је потребан за разумијевање њене културе?

Византијска епоха на нашим просторима још није чак ни проживљена у свом духовном смислу и ми ћемо се њеним духовним начелима морати вратити. Зашто? Ако ништа друго, а оно да поново пронађемо свој давно изгубљени духовни центар нестао у декаденцији прошлих година. Да поново васкрсне истинско духовно стваралаштво и да поново изрони из човјечијег друштва давно нестао дух, а што је све последица историјског пута који је резултурао отпадањем од духовног центра живота – Бога.

Сада је центар нашег духовног живота премјештен из духовне у материјалну сферу и зато наше људе дана скоро да не узбуђују тајне божанског живота. То је противрјечност између природног и хришћанског. У име природног, Запад је одбацио хришћанство. Та опасност постоји и код нас. У суштини, код нас не постоји видљиви и познати духовни центар. Универзитети су то одавно престали бити, јер немају духовни ауторитет. Византија нас учи да тај духовни центар може бити једино црква, јер је она једина по својој прирори космичка, пошту у њу улази сва пуноћа нашега бивства. Многе као да плаши увидјети то да је Црква сила која јесте у стању да преобрази и просвијетли наш унутрашњи живот.