ГОДИШЊИЦА ГЕНОЦИДА

ВЕЛИКА, 28.07.1944: Крвави пир Османа Растодера под Чакором

24815
Недавно је СПЦ канонизовала величке жртве - прогласила их мученицима

За само два сата, зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендер-бег“, побили су 428 особа – жена, стараца и дјеце. Сем Њемаца, у монструозном злочину учествовали су и Албанци са Косова и муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа

 Пише: Брано Оташевић

Зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендербег“, за само два сата, 28. јула 1944. године, побили су 428 особа, махом жена, стараца и дјеце из Велике и Горње Ржанице. То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.

У петнаест варварских налета у поменутом периоду, фашистички зликовци су, у тадашњем Андријевичким срезу, од Малог крша до Чакора, убили више од 800 недужних цивила. Да су их бар убили војнички, пушком, прости јади. Не, убијали су их звјерски, садистички, на дивљачки начин. Дјечаке и дјевојчице вјешали су за ноге, о грану каквог јабуковог или шљивовог стабла, живе их драли и чекали да умру у најстрашнијим мукама. Постепено су их драли живе, на очиглед њихових мајки, дједова и баба, а када би престало кркљање и сваки трзај унакажених тијела, бацали су их у ватру запаљених кућа или стогова сијена.

Жене силоване и спаљиване

Тек што је сунце огријало врхове Штита и Сјекирице, 28. јула 1944. године, војници разбијене „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизије, који су се повлачили и напоредо с тим извлачили своје рањенике преко Чакора, послали су своје изасланике Саит Хоџу и Османа Растодера кроз величке засеоке да обавијесте Величане да буду код куће, пошто ће туда проћи „цивилизована војска која никога не дира“, како би им изнијели нешто да једу и попију.

Кроз неколико сати, Велика је доживјела страшну трагедију. Резултат од 428 покланих, спаљених и на друге свирепе начине убијених величких цивила, говори како су двојица Растодер и Хоџа одржала ријеч.

Фашистичке убице су се трудиле да униште све живо у селу. Међутим, нијесу успјели да униште своје крваве трагове. Преживјела је понека жртва с ранама и опекотинама. Захваљујући и њиховим свједочењима, командант „Принц Еуген“ дивизије Ханс Шмит Хубер стријељан је као ратни злочинац у Београду после рата, а у материјалу са суђења постоји низ доказа о овом и другим геноцидним злочинима „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије.

Из судског материјала који се чува у Архиву Југославије, види се да су „Скендербег“ дивизију сачињавали припадници шиптарске и муслиманске мањине са Косова и Метохије, плавско-гусињског краја и Санџака.

О овом злочину, једном од најмонструознијих у 20. вијеку, ћутало се у Југославији деценијама послије Другог свјетског рата, да се не би реметило „братство и јединство“. Једино су се Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић усудили да пишу у својим историјским књигама, док је Вељко Мијовић, прије двије деценије, објавио роман „Црни вјетар“ у коме је детаљно описао масакр у Велици, наводећи и тачна имена зликоваца и жртава.

Дјеца вјешана на шљиве

Стравични покољ недужне нејачи у Велици, трећи је по броју жртава, у односу на број становника, у ондашњој поробљеној Европи, иако су Велика и Горња Рженица били најзабаченији и најбезначајнији кутак на правцима злочиначког дјеловања фашиста.

Тог дана у кући Томице Гојковића затекло се петнаесторо дјеце, двије дјевојке, пет жена и један старац. Сједјели су пред кућом и у великом страху очекивали шта ће са њима десити када наиђе фашистичка војска. У дивљем бијесу, наишла је хорда лешинара. Избезумљена нејач изгубила је последњу наду за живот. Убице су хватале жртву по жртву и ређале их по величини уз зид куће. Услиједио је рафал из аутомата. Једно рањено дијете појурило је у кућу, да избјегне смрт, али је и њега рафал сустигао. Од 23 жртве испред куће Томице Гојковића, преживјеле су четири. Мала Стевка Симоновић успјела је на необјашњив начин да умакне у једну оближњу коли-бу. Мали Момо Гојковић спасио се испод леша стријељане бабе. Дола Гојковић је упуцана пала на свог најмлађег сина и тако га спасила сигурне смрти. Михаила Гојковића одвели су до Величке ријеке да им носи кошницу пчела, а када су прешли ријеку – узели су му кошницу и рекли да иде кући; када се он окренуо, сасули су му рафал у леђа.

У другом засеоку Велике, фашисти су покушали да силују Пољку и Милку Живаљевић, које су се грчевито браниле, па је у том бе- сомучном рвању Милки пошло за руком да побјегне. То је покушала и Пољка, али су је крвнички куршуми стигли и просвирали јој главу.

Милеву и Новку Стешевић убице су зграбиле за ноге и руке и живе их убациле у запаљену кућуњиховог рођака Миливоја Стешевића. Анђу Гојковић затворили су у кућу њеног оца Алексе, после чега су запалили кућу у којој је она изгорела.

На Папратишту, у кући Живаљевића било је 18 особа. Све дјеца, осим четири одрасле дјевојке и три жене. Било је касно да бјеже, па су преплашени сједјели у кући и чекали да наиђу убице. О томе су касније причале Милица Живаљевић и Милосава Томовић које су преживјеле. Утјерали су их у кућу и бацили бомбу. Једну од дјевојака су покушали да силују. Она је успјела да се отргне и баци кроз прозор. Пуцали су на њу и ранили је, да би она пола сата касније издахнула. Од 18 особа, убијено је 10, троје је рањено, петоро је успјело да побјегне.

У кући Душана Симоновића дијете од 10 мјесеци је убијено ножем и објешено за ногу на шљиву пред кућом. Двогодишњу Косу Петровић подигли су на нож и бацили је с пута на ливаду. У кући Алексе Гојковића убијено је осам особа. У кући Пунише Вучетића убијено је 20 особа; Лепу Раденовић бацили су са двоје унучади у ватру, а остале су поубијали.

Пуниши Вучетићу запалили су жену, двије кћери и сина; Пунишином брату од стрица – жену и три кћерке; Саву Томовићу – жену, сина и двије кћери; Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје  дјеце.

Драли живе људе

Језив злочин направили су фашистички зликовци над породицом Милована Вучетића. Тог дана у његовој кући било је девет особа. Наишли су војници који су тјерали опљачкану стоку. Позвали су једну од жена да им помогне и одмах је упуцали. Поред ње је пало и једно дијете. Затим су пуцали на остале. Старијег сина Миловановог, Тома, живог су драли. Одрали су му кожу с лица, десну руку сломили на три мјеста, те је тако умро у највећим мукама.

Дивни Вучетић убили су синчића кога је држала у наручју, а њу тешко ранили. Ракиту Кнежевић, која је једну ћерку држала у нарчју а другу за руку, убили су на звјерски начин.

Миличку Кнежевићу убијена је жена, ћерка сасјечена ножевима, а син бачен у ватру. Душану Симовићу убили су седам чланова породице. Мушка дјеца су поклана и објешена о гране шљивових крошњи.

Стравичан покољ задесио је и Горњу Рженицу. У кући Радоње Лалевића, убили су 25 особа, од којих су 12 биле жене, а остало дјеца. Покољ је учињен и у кући Александра Лека Попадића, тако што су жене и дјецу утјерали у кућу, побили и кућу запалили. Милеви Лалевић, која је била у седмом мјесецу трудноће, разрезали су трбух, узвадили плод, утјерали у кућу и запалили.

У засеоку Фиришта, Вујадин Стешевић, који је игром случаја преживио и касније постао професор доктор, својим очима је гледао како су убице, чије је ликове заувијек запамтио, убиле 18 жена и дјеце, међу којима и његову мајку и сестру.

И тако редом, за само два сата у ова два села убијено је 428 немоћних и недужних особа, од којих 128 дјеце, док је 50 мушкараца заробљено и интернирано у логор у Бечу. Запаљено је 300 кућа. Од тада до данас, за ових 73 године, углавном се ћутало о једном од најсвирепијих злочина у Другом свјетском рату. Црногорска власт и историографија никада нијесу нашле за сходно да на адекватан начин обиљеже и освијетле најмрачнији догађај у Црној Гори у 20. вијеку.

Осман Растодер

Осман Растодер је рођен 1882. године у Радманцима (Петњица) од оца Авдулаха (Муратовог) и мајке Умке рођене Курпејовић из Рожаја. Шест разреда турске медресе је завршио у Ђаковици, три разреда у Новом Пазару и још три у Цариграду. Радио је у основним школама и био вјероучитељ у Петњици и Савином Бору од 1926. године. Био је и матичар у Петњици од 1929. године.

Склопио је брак са сестром комите Саита Хадровића, Пашом Хадровић из оближњег села Врбице.

У Другом свјетском рату, Осман Растодер „из бриге за опстанак свога народа“ организује војну формацију познату под називом „Муслиманска милиција“ која ће починити бројне злочине над православним народом у Полимљу.

Био је један од предводника злочиначког пира у Велици и Горњој Рженици 28. јула 1944. године.

Храм за сјећање

У знак сјећања на невине жртве, страдале 28. јула 1944. године у Велици и Горњој Рженици, вјерујући народ овог крaја подигао је храм св. Кирила и Јулите, по пројекту архитекте Ранка Вуканића. Овај храм чува од заборава величке великомученике и опомиње да се тако нешто никад више не понови.

Сваке године, 28. јула, велики број мјештана Велике и околних мјеста, окупи се на овом мјесту, да учеству је у литургји и запали свијеће душама 428 страдалих Величана.

Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве прошле године је канонизовао величке и горњеполимске жртве, прогласио их мученицима, и одредио да 28. јул буде њихов дан у црквеном календару.