скидање прашине

(С)КРИВЕНА ИСТОРИЈА: Српски злочини у Албанији!

6458

Пише: Љубиша Морачанин

Сјутра се навршава 107 година од оснивања Драчког округа Краљевине Србије. Овај датум у Србији неће бити прослављен. Српска историографија покушала је да “затури” ову албанску авантуру Пашићеве владе, док су генерације српских ученика, све до данас, биле необавијештене о једној од најсрамнијих страница српске историје. Ова епизода из историје Србије потпуно је избачена из српских уџбеника због свирепих злочина које је починила српска војска на челу са генералом Божидаром Јанковићем.

Драчки Округ је био један од привремених округа Краљевине Србије основан 29. новембра 1912. године, на дијелу територије ослобођене од Османског царства, данашње територије Албаније. У Драчу је основан округ, а у Тирани, Елбасану и Љешу – срезови. У Орошу, средишту католичких Мирдита, и у области Дукађин такође је успостављена управа.

Само један дан пошто је 28. новембра 1912. Исмаиљ Кемал Влора, уз подршку Аустроугарске, у Валони прогласио независну Албанију, српске претходнице ушле су у Драч. Велика лука дошла је без отпора под власт Краљевине Србије. Драч је ослобођен без великих борби 29. новембра, а локално православно становништво на челу са свештеником Јованом, епископом православне цркве из Драча, ослободиоцима је пружило велику и топлу добродошлицу.

Одмах по ослобођењу Драча су успостављени органи нове власти као што су политичка администрација Драчког округа и самог Драча и полицијске снаге те команда војске. Први начелник Драчког Округа је био дипломата Иван Иванић, а његова супруга Делфа, позната као један од оснивача Кола српских сестара, управљала  је болницом у Драчу.

Иван Иванић, начелник Драчког округа

Први градоначелник Драча је био Петар Ђурашковић из Драча, а за чланове одбора су именовани Христос Спиру, имам Хусеин Ефендија и Филип Серић.

Убрзо након што је Краљевина Србија ослободила Драч, велике силе су одлучиле од он припадне Кнежевини Албанији. Војска Краљевине Србије се под притиском европских сила повукла из Драча у априлу 1913. Драчки округ престаје да постоји, а српска војска се бродовима пребацује у Солун, одакле се враћа назад у Србију.

Прије него што се војска повукла, један одбор жена из Драча послао је телеграме руској царици и британској краљици, молећи да овај град остане у саставу Краљевине Србије. Одбор је писао у име 524 жене Драча – већине његових становница.

То је, у најкраћем, оно што се може наћи у књигама – историјама Србије од реномираних аутора. Но, према свједочењу појединих образованих српских војника у том походу, прије свега Димитрија Туцовића и Косте Новаковића, Србија је исказала сву бруталност освајачке силе. Није штедјела албанске цивиле и побуњенике, а исто се понашала и према сопственим војницима које је неухрањене, неопремљене и изнурене слала у врлети сјеверне Албаније.

Генерал Божидар Јанковић

Генерал Божидар Јанковић (исти онај по којем је мјесто на македонској граници добило име – Ђенерал Јанковић), увидјевши да становништво Љуме (област на сјеверо-истоку Албаније) пружа отпор напредовању српске војске, наводно је прогласио Албанце “одродом људским” и наредио жестоку одмазду. Према писању иностране штампе, српска војска је масакрирала цивилно становништво (укључујући и жене, дјецу, старе и болесне) и попалила 27 села у области Љуме.

Према извјештајима Међународне комисије о балканским ратовима, у Љуми су били изражени злочини нарочите свирепости, међу којима и спаљивање живих жена и дјеце привезаних уз пластове сена, а пред њиховим супрузима и очевима. Након тога, 400 мушкараца се добровољно предало српским властима, али они су одведени у Призрен и тамо погубљени.

Злочин у Љуми се поновио и у септембру 1913, на самом крају “албанске авантуре”.  Иако је на Лондонској конференцији било одлучено да Љума припадне Албанији, српска војска се није повукла из ње. “За два сата село је било потамањено уз сцене које је тешко рећи“, наводи свједок Димитрије Туцовић.

Ево шта је Димитрије Туцовић написао у „Радничким новинама“, бр. 223, од 22 октобра 1913. године:

„Дописници београдских листова из Скопља и нових крајева уопште, који сматрају за националну дужност прикривање злочина наших власти и војске и обмањивање народа у Србији, јавили су већ: да је једно арнаутско село у Љуми уништено, пошто су се Арнаути затворили у куће и до последњега упорно бранили.

За два сата село је било потамањено уз сцене које је тешко рећи. Плотуни су пообарали жене које су држале одојчад у наручју; покрај мртвих матера драла су се њихова дечица која су случајно била поштеђена куршума: тела, као јела витка, лепих горштакиња рила су се као црви по ледини; жене су се порађале од страха. За два сата потамањено је 500 душа.

Клање је обустављено када је један део официра уложио енергичан протест, признајући: да ‘дивљи’ Арнаути наше заробљене војнике разоружају па пусте, а наша ‘културна’ војска XX века убија њихову децу! Али, доцкан. Учињено је само оно што се још могло учинити: Лешеви су потрпани у куће а куће запаљене – да би се злочину прикрио траг.

То је истина о овом страховитом дивљаштву, о коме сада имају реч влада и Народна скупштина.“

Српски војници у Љуми, 1912.

Извјештај међународне комисије о Балканским ратовима наводи писмо српског војника који описује казнену експедицију крајем септембра против побуњених Албанаца. Он пише: “Могу рећи да Љума (албанска област поред истоимене ријеке) више не постоји. Нема ничега осим лешева, прашине и пепела. Тамо су села од 100, 150, 200 кућа, где више нема ни једног човека, буквално ни једног. Скупљамо их на гомиле од 40-50, и пробадамо бајонетима до последњег. Пљачка је на све стране. Официр је рекао војницима да оду у Призрен и продају ствари које су украли.”

У децембру 1913. године, објављен је званични извјештај великих сила са детаљима о покољу у области Љуме и Дебра. У извјештају се наводе имена и презимена особа које су убили српски одреди, често на најокрутнији начин: спаљивањем, клањем, касапљењем бајонетима и томе слично. Такође се наводи детаљан списак спаљених и опљачканих села у области Љуме и Хаса.

Вијест о стравичним покољима у Љуми убрзо је процурела у свијет, о томе су писали водећи листови у Америци, Енглеској, Аустрији, Италији и Њемачкој. Влада Србије је већину извјештаја о ратним злочинима дочекала службеним порицањем. С друге стране, београдска штампа је покушала да ублажи размјере злочина. Дописници београдских листова јављали су да је једно село у Љуми уништено јер су се Албанци наводно затворили у куће и до последњега упорно бранили. Туцовић квалификује ову верзију као „намјерну обману јавности“.

Према сјећањима Косте Новаковића, напуштајући Драч, то је овако сажео један српски официр: „Ми смо оно Арнаутима што су нама били Турци. Питање је времена када ће се заборавити на наша дела; питање је наше државне политике да ли ће се моћи убрзати тај заборав. Нама сада Турци нису тако мрски као преде, али је прошло 500 година док је историјска неправда поправљена. Треба тежити да не буде потребно толико времена Арнаутима да нас забораве као непријатеље“.

Коста Новаковић, снимљен после хапшења у Москви 1938 године

Коста Новаковић (1886-1939) је био социјалистички политичар, новинар и професор, једно од најкрупнијих имена српске љевице 20. вијека. Био је истакнути члан Српске социјалдемократске партије и један од оснивача и руководилаца Комунистичке партије Југославије. Био је уредник листова Будућност, Радничке новине, Радник и Борба.

Као српски војник је током балканских ратова прешао Албанију, упознавши јавност са злодјелима која су тамо почињена.

Његов најзначајнији спис је „Македонија Македонцима, земља земљорадницима“, због којег је био осуђен на робију. Из Краљевине Југославије је емигрирао у СССР. Заједно са другим руководиоцима КПЈ стријељан је током стаљинистичких чистки.

Димитрије Туцовић

Димитрије Туцовић (1881-1914) је био истакнути теоретичар и вођа социјалистичког покрета у Краљевини Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије. Читав живот посветио је борби за радничка и људска права, равноправност полова, опште право гласа, социјалну правду и грађанске слободе у Краљевини Србији.

Сматра се једним од великана српског новинарства. Као његово најзначајније дјело обично се наводи књига „Србија и Албанија“, једна од раних студија о албанском народу, која се „обрачунала с националистичким позивом на историзам“.