Манастир је спаљиван пет пута. Први пут 1738. године а запалио га је Махмуд-паша. Други пут Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот 1825. године. Трећи пут Дервиш-паша 1862. године. Четврти пут на Преображење Господње 1875. године. Када су 1898. године Турци поново хтјели да га запале, васојевички прваци су се затворили у њему спремни да их њих запале…
Фрескописац катедралног манастира Ђурђеви Ступови код Берана био је даровити сликар „али су све фреске у љутим ранама, непреболним ранама. Ја мислим да су све врсте ватреног оружја пробане у стрељању анђелских и других светих ликова по сводовима манастира и очи, нарочито очи, и други делови фресака падали су заједно са дјеловима малтера“ (Марко Цемовић).
Манастир је био мета вјежбању турских тобџија са артиљеријског утврђења на Јасиковцу. Манастир је разаран и у Првом свјетском рату од стране Аустро-угара, кад су га претворили у коњушницу, а касније у кухињу и спаваону, што је за ионако уништене фреске било погубно.
Међутим, и поред свега тога, дјелови фресака су сачувани до данас. На њима се препознаје рука дечанских мајстора, поријеклом из которске школе сликања.
Манастир је паљен пет пута, што значи да је он, како народ зна да каже „Манастир мученик“. Први пут је манастир запаљен 1738. године и запалио га је потурчењак Црнојевића Махмуд-паша. Други пут Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот 1825. године. Трећи пут Дервиш-паша 1862. године. Четврти пут догодило се то на Преображење Господње 1875. године.
Када су 1898. године поново хтјели да запале манастир, народ је устао у одбрану. Овога пута су одлучили, или да одбране манастир или да изгоре у њему. У манастир су се затворили: Вуковић Маријан, Бојовић Ђорђије, Поповић Максим, свештеник Цемовић Анто, Јоксимовић Вукосав, Саичић Тодор, Бојовић Вукота, Миковић Периша, Вуковић Вукајло, Шћекић Миљан, Дабетић Томо, Дошљак Васо, Дошљак Панто, Шћекић Радомир, Пешић Томаш, Обрадовић Баћко, Добрашиновић Голуб, Поповић-Пешић Томаш, Весковић Зарија, Раичевић Иван, Шћекић Новак, Премовић Иван, Пипер Радош, Лончар Јанићије, Бојичић Мушо, Лабовић Периша, Обрадовић Зарија, Раичевић Богдан.
Међу заточеницима, види се да је био и поп Максим Поповић, звани Лужац који је све заточенике исповиједио, како се то у предсмртном часу чини, и заједно са њима остао унутра да бране манастир.
Поп Максим, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у лијевој руци, обратио се заточеницима: „Бранећи свете Ђурђеве Ступове, браните и своју отаџбину, своју вјеру, и животе своје, и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, ријешисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину, и сад, браћо, прије овога светога причешћа тражим да се сви исповиједите“…
Исповиједници су скинутих капа стајали један за другим у ред, крстећи се примали предсмртно свето причешће, љубећи крст и руку свештеника. Манастир је тада одбрањен.
Пети пут је манастир горио 1912. године, непосредно уочи Првог балканског рата. Манастиру ни касније нијесу дали мира нити смирка. Ипак, манастир је обновљен 1925. године. Урађен је нови иконостас којег је поклонио игуман Јосиф Лекић 1927. године.
Послије Другог свјетског рата манастир је доживљавао судбину осталих светилишта. Манастир јe надживио сваку невољу, није се предавао. Под његовим сводовима одржавани су зборови и сабори, договарани устанци и буне, проглашавана независност Васојевићке кнежевине и донесена одлука о уједињењу са Црном Гором 1857. године.
Своју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године. У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: „Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов“. Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.
Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свијести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима. Писац историје Срба, Константин Јиричек наводи: „Даље, уз реку (Лим) била је епископија Будимљанска код манастира Св. Ђорђе на Лиму (код Берана): она се спомиње и у немањићко и у турско доба, и пуки је случај да о њој немамо никаквих вести из XV века“.
У Будимљанској жупи није било села да није имало макар једну цркву, зато се и каже „да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница“, као и на читавом простору Васојевића гдје је забиљежено да је било преко 80 цркава и 6 манастира.
Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија – четврту по реду. Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине XVII вијека на овим просторима није било исламизирања становништва. Послије убиства митрополита Пајсија Будимљанина гаси се Будимљанска митрополија.
