„ЖИВЈЕТИ У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ“, ЕКАРТ ТОЛ (2)

Учимо од природе

2120

Ми од природе не зависимо само у физичком смислу, због опстанка. Природа нам је потребна да би нам показала пут кући, излаз из тамнице сопственог ума. Изгубили смо се у раду, размишљању, сјећању и очекивању – изгубили смо се у лавиринту сложености и у проблемима свијета.

…Заборавили смо оно што камење, биљке и животиње још увијек знају. Заборавили смо како да будемо – да будемо смирени, своји, да будемо тамо гдје је живот: овдје и сада.

…Увијек када усмјерите пажњу на нешто што је природно, на било шта што постоји без интервенције човјека, излазите из тамнице појмовног размишљања и, до извјесне мјере, учествујете у стању повезаности са Бићем, у којем све што је природно, још увијек езгистира.

…Нешто од суштине природе тако ће се пренијети и на вас. Моћи ћете да осјетите њену мирноћу, и захваљујући томе и вас ће обухватити смиреност.

…Све ствари у природи не само да су једно са самим собом, него су једно и са укупношћу свега постојећег. Оне се нијесу отуђиле од ткања свијета тако што тврде да посједују одвојену егзистенцију: „ја“ и остатак универзума.

…Постаните свјесни многих тихих звукова у природи – шуштања лишћа на вјетру, падања кише, брујања инсеката, прве птичје пјесме у зору. Предајте су у потпуности чину слушања. Испод тих звукова постоји нешто још веће: светост која не може бити схваћена путем размишљања.

…Потребна вам је природа као учитељ за успостављање везе са Богом. Али не само да вам је потребана природа – и ви сте потребни њој. Ви нисте одвојени од природе. Ми смо сви дио једног живота који се појављује у безброј облика широм универзума, облика који су сви међусобно блиско повезани.