иза потемкиновске завјесе

У Црној Гори најбоље пролазе људи без мозга!

3254

Пише: Љубиша Морачанин

Вилијам Џејмс је израчунао да је Ајнштајн користио само 15 до 20 одсто својих менталних способности. Мало за таквог човјека, а превише кад се бројка од 20 одсто упореди са цифром од 5 одсто, колико мозга користи свакодневни просјечни човјек. Ништа ново. Математиком је наглашена чињеница да између генијалних и обичних људи постоји непремостиви јаз.

Запањујуће је, међутим, откриће да обичном човјеку није потребно ни тих биједних пет процената мозга. То је показао познати физолог Карл Лешли изводећи експерименте са пацовима. Првобитна намјера му је била да у мозгу открије центре за памћење. Прво је научио животиње (наградом и казном, баш као што и човјек учи моторичко понашање) да нађу излаз из лавиринта. Одстрањивао им је постепено мале дјелове мозга. Животиње су и даље проналазиле пут до излаза, гдје их је чекало парче сира. Скинуо им је постепено цијелих 90 одсто мождане супстанце. Животиње су ипак налазиле излаз из лавиринта, отежано, али су проналазиле. Закључио је логички да посебни центри у мозгу не постоје, већ да свака ћелија мозга памти за цио мозак, по принципу холограма.

Ми смо извели други закључак користећи аналогију са људским понашањем. Највећем броју људи чак ни 5 одсто мозга није неопходно за удобан живот. Погледајте само црногорске тајкуне, част изузецима. У ствари, послушајте их, ако имате прилику да попричате са некима од њих. Увјерићете се брзо да нијесу у стању да саставе исправну просто-проширену реченицу, да имају неку чудну логику и још чудније понашање. У ствари, они су као животиње, као онај миш из лавиринта, довољно им је само пар процената памети да би дошли до „плијена“.

Не користе заобилазне путеве, школовање и сличне „глупости“, него иду пречицом – учлане се у једну од владајућих партија, обећају проценат неком од „главоња“, и сва врата су му отворена, нема ту више ни лавиринта, и жмурећи могу да дођу до циља.  Као онај мали, с повезом прekо очију, што вози аутобус преко ливаде у филму „Ко то тамо пева“.

Причам вам то из искуства, познајем их доста, а посебно једног коме сам покушавао да помогнем да заврши основну школу. Уз сав мој велики труд и искрену жељу да му помогнем, није успио даље од шестог основне школе. Данас, после 20 година, он је један од богатијих Подгоричана. Има пет-шест станова, и исто толико пословних простора, ко зна колико аутомобила… Па се питам – колико ли би тек имао да га нисам оних неколико година терао да учи и усаврши макар таблицу множења.

С друге стране, сјећам се Јагоша Марковића из подгоричке Гимназије, био је у другом разреду, када сам ја био на матури. Скоро сви ђаци су га сматрали лудаком, а богами и добар број професора, а он је данас у Београду најцењенији позоришни редитељ, и не само у Београду, сматра се једним од најбољих на свијету. Да је остао овдје, вјероватно би морао да проси или у најбољем случају да предаје у некој школи за биједну плату.

Дакле, за успјех у Црној Гори није вам потребно ни 5 одсто мозга. Напротив, памет може само да вам смета. Или да вас околина прогласи лудаком. Уосталом, код нас су од давнина раширена схватања да су лудаци блиска браћа генија. Зато одавде све више одлазе они који користе више од 5 процената мозга.