скидање прашине

Пупинова звона на цркви св. Климента

2018

Зид којим је опасан манастир Свети Наум запљускују таласи Охридског језера. У даљини се назире лепо осветељни Охрид. Из порте цркве Богородице Перивлепте, једне од 365 охридских цркава, чује се надалеко препознатљиво звоно, тешко 2.300 килограма, дар Михајла Пупина

Пише: Жељко Шајн (Политика)

Према старовременој легенди, сваки излазак сунца означава краткотрајно васкрсење, а сваки залазак једну малу смрт. Тако свитање и сумрак буде најаче емоције и над Охридским језером.

Бежећи од крвне освете из Москопоља, фамилија Пупа настанила се у месту Вевчани, једном од данас малобројних места око Струге. Тадашњи мухтар (градоначелник) поклонио је плац породици Пупа, где је, с богатсвом од 500 оваца и 100 коза, остала да живи прабаба Михајла Пупина, удовица са четири сина: Николом, Константином, Ђорђем и Стојаном.

Сеоба Срба 1890. године, одвела је Константина, прадеду Михајла Пупина, у Идвор, где ће се родити српки лобиста православне вере, планетарни човек, научник који је својим талентима утицао на развој људске цивилизације – Михајло Пупин.

Зид којим је опасан манастир Свети Наум запљускују таласи Охридског језера. У даљини се назире лепо осветељни Охрид. Из порте цркве Богородице Перивлепте, једне од 365 охридских цркава, чује се надалеко препознатљиво звоно, тешко 2.300 килограма. Предиван звук камбане изнад мирних језерских таласа стиже до Албаније.

Црква Богородице Перивлепте

Црква Борородица Перивлепта позната је и као црква Светог Климента. Саграђена је 1295. године и посвећена је Бородици Перивлепти. После преноса моштију светог Климента (учника Ћирила и Методија) у ову цркву, народ јој је дао назив црква светог Климента. Црква је проширена и дограђена 1378. године у време када је Охрид био део српске државе.

„Звона слободе“ дар су Охриду од Михајла Пупина и југословенског краља Александра. Дар колевки словенског хришћанства на Балкану. Овакву титулу Охриду је доделио владика Николај Велимировић, изрекавши је Пупину у Београду у једној беседи о Охриду.

„Сваки путник, када улази у Америку, види Споменик слободе“, рекао је Пупин владици Николају Велимировићу 1921. године у Београду и истакао да му је веома драго што Охрид има такав значај за хришћанство. Стога, Пупин 1922. године купује за Охрид највеће звоно на Балкану.

Од 1923. године, Пупинове мамбане звоне и дан-данас, подсећајући на њега и његову поруку о слободи, на српску војску која је прегазила Кајмакчалан, на сеобу Срба, коју је на штафелају сликарског платна овековечио Паја Јовановић. На тој слици уцртан је и лик Михајла Пупина, који доказује  да је његов прадеда из Вевчана дошао у војвођанску равницу и населио се у банатски Идвор.

На Месечевом пределу, који је назван именом Михајла Пупина, обитава енергија овог Србина која осевтљава Идвор и вевчански извор.

Путинову светлост над отаџбином још прикрива политички сунцобран. Недовршени траг Мировне версајске конференције од пре једног века у паризу као да се данас огледа у косовској политичкој саги. Пупин је као један од најутицајнијих људи у Америци у време Првог светског рата, био једна од најважнијих карика српске дипломатије.

Препознајући угроженост очувања српских светиња на Косову, одлучио је да објави књигу о српској црквеној архитектури, ангажујући најпризнатије стручњаке тог времена, енглеског архитекту Томаса Грејема Џонсона и српског архитекту Константина Јовановића.

Син Баната, делимично пореклом из Македоније, својим проналацима омогућио је напредак човечанству. Али је много помогао и домовини својим дипломатским активностима. Године 1912. постао је почасни генерални конзул Србије у САД. Колики је његов допринос довољно говори и Париска мировна конференција 1915. године.

Пре једног века, Никола Пашић, шеф делегације на Мировној конференцији, без знања премијера Протића, позвао је нашег великана на Версајску конференцију. Пупин је то прихватио и дошао у Париз. Остао је два месеца о свом трошку. Употребивши све своје везе и утицај, свим бившим југословенским републикама сачувао је по део територије коју су суседи хтели да припоје себи. (нпр. Хрватској цело Јадранско море, Македонији цео источни део, Словенији Блед итд.). Међу онима који су хтели његов Идвор и Банат – била је Румунија.

Уз подршку председника Вилсона, којег је  Пупип прилично задужио, јер је на његов захтев патентирао справу за комуникацију земља-вода-ваздух (с подморницама у води и авионима у ваздуху), његовом заслугом Банат до данас остаје у Србији.

Пупин је ту одбрану записао овако: „Ту су покрајину тражили Румуни. Но они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско… Председник Вилсон и Роберт Лансинг од југослвоенских делегата дознали су да сам ја Банаћанин и тако су румунски разлози изгубили много од своје убедљивости.“

„Кад љубав према отаџбини замре, онда и држава мора умрети“, драгоцени су речи  којима је Михајло Пупин оправдао своју битку за родољубље, никада се не одрекавши православља, српства и свог села Идвора, које је укњижио као део свог имена: Михајло Идворски Пупин.