РАЗОТКРИВАЊЕ

Вагина Марине Абрамовић – капија америчког империјализма!

3181

Користећи иконографију Марине Абрамовић, може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

Пише: др Љубодраг Симоновић

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“ у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе.

Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања.

И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт.

Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леjди Гагe, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леjди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света.