Пореклом сам Васојевић; у Бару су ми судили због песме „Црни мерцедес“; у Подгорици су хтели да ме хапсе због песме „Отцијепи се Мило“; једино „Исток“ је смио да ми објави „Баба Јулу“; између Мојковца и Колашина сам „заглавио“ у тунелу, а неостварена жеља ми је да певам у Машановим дворишту…
Разговарао: Љубиша Морачанин
Боро, за Црну Гору те вежу и лијепе и ружне успомене. Да кренемо од прве, давне 1990. године, када ти је суђено због пјесме „Црни мерцедес“…
-Да, у Бару су ми судили због стихова: „Боже дај ми црни мерцедес са шесторо врата, да у њему тресем свој томпус у пепељару од злата; напољу цвеће и заставице, народ притиснут муком, са задњег седишта не видим ништа само одмахујем руком; о Боже дај ми црни мерцедес то чудо над чудима, лепо је некажњено возити по цвећу и по људима.“ Асоцијације су биле препознатљиве, али ме је на крају ослободио судија Никола Пејаковић, један од ретких који је имао петљу за тако нешто; имао сам срећу да њему западнем.
Наредних година си често гостовао на митинзима у Подгорици.
-Сећам се добро мог првог политичког наступа у Подгорици, била ми је част говорити са Матијом Бећковићем и Јованом Рашковићем и многим другим угледним српским интелектуалцима. У време референдума, на позив оних који су били против одвајања Црне Горе, поново сам долазио, али ми је жао што се није остварила идеја да одржим концерт у Машановом дворишту у Зети.
Пријетила ти је опасност да те у Црној Гори ухапсе због песме „Отцијепи се Мило“.
-Да. Недуго после објављивања те песме, свирали смо за Српску нову годину у Подгорици, и имао сам информацију да планирају да ме ухапсе, па сам нон-стоп заваравао трагове и држао искључен телефон. Дуга је то песма, али сећам се пар строфа: „Отцијепи се Мило унапред ти хвала, у Србији биће мање криминала, отцијепи се Мило на твојој сам страни, окрени се Мило – Скадру и Тирани. Ако треба Мило говно се прогута, извини се Загребу бар још пет-шест пута, само такав бићеш најјачи на свијету, сви ће слати паре у Дукљу и Зету….“
У међувремену си објавио пјесму „Баба Јула“ у подгоричкој ревији Исток.
–Мислим да је то била 1995. година, Мира Марковић је била на врхунцу моћи, и нико у Србији није смео да објави ту песму. Сарадница Истока из Београда је правила интервју са мном, дао сам јој и „Баба Јулу“, а уредник је објавио ударно, на трећој страни, уместо свог уводника.
„Ко то тамо пева – лева, лева, лева; до хаоса и расула, све нас води Баба Јула. Ишао сам до Дедиња, тамо има много свиња, црвено се сели крдо, на Јулино сели брдо. Ко то тамо курцу свира, у току бал вампира, предводи их сасвим трула, цветокоса Баба Јула…“
Десет година касније, постао сам уредник насловне стране Истока. То ми је једна од најдражих титула до сада. Често смо као Исток били нападани да окрећемо леђа Западу, али и да на насловној објављујемо обанажене љепотице како бисмо привукли читаоце склоне онанисању. Пошто је садржај новина био крајње озбиљан, ја сам мало уозбиљио насловну, али није се то посрећило, Исток се брзо после тога угасио.
Многе твоје пјесме имају упориште у стварним догађајима, да ли је тако и са пјесмом „Црна Гора, Бар“?
-Воз је стварно био заглавио у неком тунелу између Мојковца и Колашина, али шта се све дешавало у мом купеу у мраку, није баш за причу, имајте у виду да сам свеже ожењен…
– Јесу ли Срби, по давно успостављеној дијагнози др Јована Рашковића, заиста луд народ?
–Јесу, наравно! Луди су на сопствену штету. Срби имају откаченост и духовну супериорност. Срби су светски прваци у дисциплини – пливање у говнима. Ми смо једини народ који живи на фору. Свако има начин да преживи, и то функционише. На Западу се увијек нађе неки Србин лопов који провали аутентичан начин за превару.
Како коментаришеш чињеницу да смо преплављени хрватском музиком?
-Ми смо толерантан народ кратког памћења. Тамо је наша музика проглашена за јерес. Србима туђе говно лепше мирише него своје. Ја лично покушавам да будем индиферентан, нити их волим, нити их мрзим, једноставно – заболе ме дупе.
Да ли би хрватску музику слушао да је ријеч о року, а не о попу?
-Хрватске рок музике више и нема, сем Парног ваљка који води чистокрвни Хрват, Хусеин Хасанефендић, а певач је Циганин, Аки Рахимовски. Истране не рачунам, то нису Хрвати. Бруно Лангер је мој добар пријатељ, често се чујемо.
Страствени си навијач Црвене звезде. Како то да као освједочени антикомуниста навијаш за клуб са тим именом и петокраком као симболом?
-Није нам била остављена велика могућност да бирамо. Као клинци, навијати за Звезду било је као навијати за полицију, а за Партизан – за војску. Не бих се први пут ни оженио да нисам навијао за Црвену звезду. Прво питање мог таста је било: „За кога навијаш?“ Када сам му казао, констатовао је: „Може!“
Могао бих и ја вас да питам зашто се један клуб у Црној Гори зове Сутјеска, као једна партизанска река.
Бићу добар, убудуће ћу да навијам за Будућност. А можда и за Забјело.
Да поново почињеш живот, да ли би нешто промијенио?
-Развојни пут са женама не бих мењао. Оставио бих им исте тешкоће, не бих олакшавао пут – без срања се не могу схватити праве вриједности.
Рибља чорба постоји скоро четири деценије, и ту не бих ништа мењао.
Имаш ли неку поруку за крај читаоцима у Црној Гори?
–Много волим Црну Гору. Далеким пореклом сам Васојевић. Слава ми је Аранђеловдан. Боли ме прогон свега српског у Црној Гори, али ничија није до зоре горела, па неће ни Милова. Е, да, извињавам се што сам причао на српском. Молим чланове Дукљанске академије да ово преведу!
