Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао гдје треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа, а да је вољети све, да је способност да осјећамо оно што даје вриједност и љепоту нашем постојању.
Гдје год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Љепота није ништа, видио сам лијепе мушкарце и лијепе жене који су били несрећни упркос својој љепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осјећа; било је болесника пуних воље за животом који су је његовали до самог краја, и било је здравих који су венули мучени страхом од патње.
Али срећа је увијек била тамо гдје је неко умио да воли и живио за своја осјећања; ако их је његовао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Љепота не пружа радост ономе ко је посједује, већ оном ко умије да је воли и да јој се диви.
Има различитих осјећања, али то је само привид, у суштини, она су сва – једно. И воља је, на примјер, једно од њих. Али за мене је и то љубав. Срећа је љубав, само љубав. Срећан је ко умије да воли. Љубав покреће нашу душу, у њој проналази своје биће и свој живот. Срећан је, дакле, само онај ко умије да воли. Али вољети и жељети није исто. Љубав је жеља која је постала мудра; љубав не жели да посједује, жели само да воли. Зато је био срећан филозоф који је љубав према свијету његовао у својим мислима и на тај начин увијек нешто ново сазнавао. Али ја нисам био филозоф.
Све несреће овога свијета, па и она коју сам носио у себи, произашле су из недостатка љубави. Са тог становишта, начела Новог завјета одједном су ми се учинила истинитим и дубоким. „Док не постанете као дјеца“ или „Царство небеско је у вама“.То је била једина права доктрина. Тако је говорио Христ, тако је говорио Буда, тако је мислио Хегел, свако у својој теологији. За свакога од њих било је најважније његово најинтимније биће – његова душа – способност да воли. Ако је то у реду, онда је свеједно да ли се једе просо или торта, да ли се носе рите или драгуљи, свијет је у савршеном складу са душом, добар је јер у њему влада ред.
Овакве мисли долазе постепено, као да им се приближавамо спиралним степеницама, а онда нам се одједном учини да смо све схватили у једном трену. Али мисли још увијек не значе живот. Оне су пут који према њему води, а многи вјечно остану на том путу.
