ПСИХОЛОГ РИЧАРД ВАЈСМАН ТВРДИ:

Срећа се може научити!

1283

Из свог експеримента, Вајсман је закључио како је један од најбитнијих фактора за стварање осјећаја среће (и генерисање срећних околности) отвореност неочекиваним могућностима, односно отвореност ума.

Пише: Данина Николић

Већина људи мисли како у животу имају среће они који су једноставно – срећковићи. Они су, ето, рођени под срећном звијездом, увијек некако испливају из проблема и из сваке ситуације извуку нешто добро за себе. Чини се да им је срећа једноставно наклоњена, прати их, док истовремено другима окреће леђа.

Је ли то заиста тако? Занимљиво је да људи који се сматрају срећнима заиста и имају више среће у животу. То нема везе са божанском интервенцијом ни са механичким понављањем: „Ја имам среће“ пред огледалом, већ са начином размишљања који је релативно једноставан и доступан свима. Први психолог који је тај начин размишљања успио експериментално да истражи је Британац Ричард Вајсман.

Вајсман је започео свој експеримент подијеливши испитанике у двије групе. У првој су били људи који сматрају да немају среће у животу. У другој групи били су људи који за себе мисле супротно, да им је живот пун изненадних срећних околности. И једнима и другима задао је исти, прилично једноставан задатак. Дао им је да прелистају новине и рекао да преброје у њима све фотографије. Трик, наравно, није био у бројању фотографија, већ у чињеници да се негдје у средини новина налазио велики натпис на коме је писало: „Реци водитељу експеримента да си видио ову поруку и добићеш 100 фунти“.

Истраживање је показало да су људи који се сматрају срећнима много чешће уочавали ту поруку од оних који се сматрају несрећнима. Из овог експеримента Вајсман је закључио како је један од најбитнијих фактора за стварање осјећаја среће (и генерисање срећних околности) отвореност неочекиваним могућностима, односно отвореност ума.

Дакле, у чему је разлика између „срећковића“ и „несрећника“?

Људи који се сматрају несрећнима склонији су ригидном мишљењу које убија креативност. Превише се вежу за један пут или за један циљ, што им на неки начин сузи видно поље и самим тим ограничи могућности избора. С друге стране, људи који сматрају да имају среће у животу немају потребу тако чврсто да се држе унапријед зацртаног пута. Они су опуштенији и отворенији, па су зато у стању да виде све оно што им се нуди, а не само оно што траже.

Ево примјера. Рецимо, дјевојка која излази с друштвом само како би упознала потенцијалног партнера вјероватно ће пропустити да упозна многе потенцијалне пријатеље. Фокусираност на једно одвраћа јој пажњу од свега другог, а можда је управо то друго пут до остварења њене жеље. Чини се компликовано? Заправо је врло једноставно. Да је дјевојка била отворена за нова познанства било које врсте, могла је да стекне нове пријатеље који би је можда упознали с њеним будућим партнером. Изрека „Чудни су путеви Господњи“ заиста има смисла.

Како је Ајнштајн долазио до својих решења? Мада немамо детаљан увид у ток његових мисаоних процеса, знамо да себи није разбијао главу проблемом. Умјесто тога, када не би знао шта и како даље, сјео би за клавир и свирао. Према ријечима његове ћерке Маје, након свирања је често знао да каже: „Ето, сада сам схватио о чему се ради!“ Ајнштајн је био велики љубитељ музике и, препуштајући се свирању, отварао се новим путевима надахнутог, креативног размишљања, а њега нема ни без опуштања, стварања унутрашњег мира. Да ли је Ајнштајн имао среће? Да. Понашао се баш као срећковићи из Вајсмановог експеримента. Био је способан да напусти зацртан пут и остане отворен за проналажење решења тамо гдје га, по логици ствари, најмање може очекивати.

Размишљања типа: „Да сам млађа, сигурно бих одмах нашла партнера“ или „Да имам партнера, имала бих више самопоуздања па бих била и успјешнија“ или „Да сам рођена у богатој породици, живот би ми био много лакши“, нису никога усрећила. Стално посезање за оним што немамо, упозорава на немогућност прихватања себе и своје животне ситуације. А тек кад прихватамо своје животне околности онакве какве тренутно јесу, можемо да уочимо прилике које нам се унутар тих околности пружају.

Срећковић ће увијек опуштено и отвореног ума прихватити сусрет на улици са познаником којег одавно није видио, док ће онај који нема среће – окренути главу или на вријеме прећи на другу страну улице да се не би сусрели. А управо му је можда тај стари познаник требао рећи информацију која би му помогла да дође до решења неког проблема (на примјер, запошљења сина), или би га задржавање на пар минута разговора спасило од несреће на наредном пјешачком прелазу.