“А кад га упиташе фарисеји: кад ће доћи царство Божије? одговарајући рече им: царство Божије неће доћи да се види; нити ће се казати ево га овдје или ондје; јер, гле, царство је Божије унутра, у вама.” (Јеванђеље по Луки, 17, 20-21).
ПИШЕ: Донко Ракочевић
Данашњи свијет захватила је једна чудна болест. Та страшна болест зове се стрес, најопаснији вид страха. Страх од незапослености, страх од странаца, страх од неуспјеха, страх да ћемо се разбољети, страх од старења… Постали смо жртве свеопштих страхова које гајимо дубоко у себи, полако губећи непосредну спону која нас је сједињавала са нашим бићем, али и са Природом и са Богом.
Сви модерни психотерапеутски приручници препоручују разне облике релаксације. Међутим, такав начин смиривања има исто оно дејство као и средства за умирење, односно седативи. А ми, у ствари, не треба да побјегнемо од свијета пуног тешкоћа, већ, напротив, да почнемо боље разумјети стварност.
Не треба вјештачки да успоравамо чула, него да их изоштримо. Па, како то да учинимо? Онако како каже Библија. „Треба се свагда молити Богу, и не дати да дотужи“, односно не треба да допустимо да нам то досади, него морамо истрајати, каже нам Лука (18,1).
Источњачки мудраци врло јасно кажу да тајна лотосовог цвијета не лежи у блату из којег је изашао, него у сунчевим зрацима: на нама је да доведемо до тога да ти зраци продру у нас. А ни спокој, ни радост, на господарање нашим земаљским живoтом, неће бити плод просте механичке релаксације: оно ће само доћи отварањем духовног пролаза у нама и кретањем једне више вибрације према нама. Небеске енергије могу нас надахнути само ако смо рашчистили простор за њих. Треба да створимо тишину не зато да не бисмо више ништа чули, него зато да бисмо боље слушали!
У ’Причама једног руског ходочасника’, један духовни отац савјетује свом ученику да понавља три хиљаде пута на дан, а затим шест хиљада пута, па дванаест хиљада пута на дан, молитву Исусу Христосу, ону коју изговара цариник из Новог Завјета: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!“.
Ми не треба, наравно, да принуђујемо себе на такав подвиг у изговарању молитви, него да претворимо молитву у ритам који ће бити исто толико природан колико и дисање, да претворимо молитву у храну за своје биће.
Што се тиче интелектуалног плана, врло брзо уочавамо разлику. Паразитске мисли, које нам се мотају по глави, нестају, и остаје само оно суштинско. Ослобођена те прљаве наслаге која је прекрива, живост нашег духа поново је почела да сија чистим сјајем. Стичемо другачији поглед на свијет, поглед који повезује ствари.
И коначно, чак ако током свог пута и не сретнете Бога, открићете, са великим изненађењем, да сте стекли оно што неки зову вјером, а што је, у ствари, повјерење и поуздање. Оно што једном за свагда одагнава страх и стрес. Зар то повјерење и то поуздање нијесу истинска вјера? То наше повјерење и поуздање у вољу Бога, али и оно повјерење и поуздање које нам Бог пружа дајући нам слободу да сами одабирамо оно што ћемо предузимати.
