МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА (1)

Под стринином рашом

1531

Ово је најбоља проза с еротском тематиком из црногорских брда. Иначе, својевремено је објављивана у ревији „Исток“, па је у међувремну настала и истоимена књига, али ћемо ексклузивно имати и нове наставке.

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Измрчим пред кућу, не би ли се мало угријао спрам зраке сунчане и одморио се од Мируниног језика, но ми она из истијех стопа слиједи утробицу и узаври мозак: да припазим кокошке да их не однесе јастреб.

Мушкоме, како стари, краћа она работа, а дужи се нос, а женскоме: краћа памет, а дужи се језик.

Нема мени опстанка ниђе. Нашла се тобож у послу, да чисти око куће, тек да ме не оставља на мир. Побјежем у кућу, крај шпорета, ето је за мном: „Таман да пазиш да ми не искипи вареника!“

Попишам се и у варенику и у живот!

Окренем леђа шпорету. Угрије ли ми се и мало задњи крај, трчи ми мисао на беспослице и мрчо-младост.

Оћаху ме, ка’ дијете, подражават и зајебават с каквом пуноцватком, а богами и с каквом прслачом. Од стида у црну земљу утањам, па бјеж’ под стринину рашу.

Стрина, како се била раскрочила на чкањ, попушти крајеве раше, а мене пригрли и притисне стегнима, зборећи: „Не слушај Мигашине, не да тебе твоја стрина!“

Знао сам остајат међу стринине ноге по уру времена. Заприча се она са женама, па и заборави да сам ту. Лијепо мени, ко пилету под квочком, могао бих тако `иљаду година. Јес тмушаво, али тмушаво је и оној работи у оној другој, па цио вијек вуче јаднога чојека за собом не би ли се углавио у ону невиђелицу.

Затрајао ја тако једном под стринином рашом, те у једно доба, из чисте доколице, узех да чупкам длачице с онога њенога божјега руна , кад ми пуче шака по глави. Ни раша није ублажила ћотек.

Чинио сам то као дијете, и није срамота ђетету се привит уз стрину, но колико могу наћорит – мнозина данас подвуку се жени под џупу. Оће ли тако, или морају, ђаво би га знао.