Ускоро све српске институције у Црној Гори под једним кровом - шта то све може да значи?

Сигурна србијанска кућа!

4693

Овај пројекат отвара много, много питања. Али, два се намећу као кључна. Да ли српска национална заједница у Црној Гори овим прихвата Србију за своју матичну земљу? И друго – да ли ће медији који буду под кровом Српске куће морати да аминују државну политику Србије ма каква она била?

 Пише: Донко Ракочевић

Влада Србије донијела је одлуку да финансира оснивање Српске куће у Подгорици. То је резултат договора премијера Србије Александра Вучића и предсједника Нове српске демократије Андрије Мандића који су прије шест мјесеци дефинисали стратегију заштите српског наслеђа и идентитета. Мандић је изјавио да ће убудуће институције које његују српску културу и традицију имати услове за рад.

Како год било, овај пројекат отвара много, много питања. Али, два се намећу као кључна. Да ли српска национална заједница у Црној Гори овим прихвата Србију за своју матичну земљу? И друго – да ли ће медији који буду под кровом Српске куће морати да аминују државну политику Србије ма каква она била?

Ако је Влада Србије власник Српске  куће, а јесте, нема никакве дилеме да ће тиме српска национална заједница у Црној Гори, односно њени представници, на посредан начин прихватити Србију као своју матичну земљу. Не вјерујем да се са тим слаже већина Срба у Црној Гори, нити се слаже потписник овог текста који је био оснивач, власник и уредник првог српског медија у Црној Гори (ревије Исток).

И на друго питање – одговор је потврдан: сви који буду под кровом Српске куће мораће да слиједе државну политику Србије. Тако да их већ ове године чекају тешка искушења, јер Вучић је синоћ, у интервју на ТВ Пинк, најавио да ће му први посао, као предсједнику Србије, бити отварање питања Косова: „Нећу признати Косово, то није моја политика, али сам спреман да разговарам и да прихватим чињеницу да код нас има много митова и легенди!“ Из ове изјаве је сасвим јасно да ће Србија на неки начин признати Косово, али посебну пажњу заслужује други дио Вучићеве реченице: “…и да прихватим чињеницу да код нас има много митова и легенди“.

Овом изјавом Александар Вучић је, посредно, одбацио Косовски мит (основу српског националног идентитета) и сврстао се у примитивце и дилетанте који немају појма шта су митови и који је њихов значај у култури једног народа, не само српског, али и у животу сваког од нас појединачно. „Митови су кључеви који нас воде разоткривању духовних потенцијала људског живота. На митовима је саграђена култура већине народа, захваљујући њима су опстали и уздигли се изнад животињског начина размишљања!“ – проф. др Џозеф Кембел (1904– 1987),  један од највећих америчких интелектуалаца свих времена.

У овом смислу, посебна је одговорност на црногорским Србима, јер у Црној Гори је настао Косовскиу мит и у њој је вјековима чуван као највећа светиња, о чему најљепше говори овај цитат из есеја Ива Андрића:

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута, говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. ‘Наша су права на Косову закопана’, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да их траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.  Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу!

Његош говори о Косову као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. Док је за Александра Вучића: Косово – баласт кога се што прије морамо ослободити ако мислимо да нас Европска заједница прихвати у своје наручје. Уосталом, и да није изрекао ону реченицу о „митовима“, јасно је било из цјелине синошњег Вучићевог интервјуа, да њега не интересују никакве друге вриједности сем материјалних.

Ко има још неку дилему нека прочита Његошеву пјесму „Орао и свиња“.

Ја је немам, зато електронски магазин „Седмица“, једини на интернету који искључиво пише на ћирилици, традиционалном српском писму, и који баштини и друге темеље српског идентитета и историјске Црне Горе – православље, српски језик и Косовски мит, унапријед саопштава да неће „аплицирати“ за простор унутар Српске куће, јер су му слобода изражавања и независност, као темељне интелектуалне вриједности, изнад свега, а поготову изнад материјалних интереса.

“Прођ’те ме се, до три шићарџије. Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Шта ће мени стотину дуката? На кантар их мјерити не знадем. А бројем их бројити не ум’јем. Шта ће мени рало и волови? Мени није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.” (Милош Војиновић у Женидби Душановој).

Далеко ти лијепа Српска кућа! Пардон, србијанска!