ЗВАНИЧНА БИОГРАФИЈА СЛАВНОГ ЕНГЛЕСКОГ СТВАРАОЦА У ПОТПУНОСТИ ЛАЖНА

Шекспир није био писац!

2117

Не постоји ниједан доказ да се Вилијем Шекспир бавио стваралаштвом. Није било ниједне књиге у његовој кући. Живио је у градићу у којем није било библиотеке, ни књижаре, а никуда није путовао. У књизи „Разоткривени Шекспир“, др Николас Берг изводи доказе да су се иза Шекспировог имена крили гроф Роџер Ретленд, његова супруга Елизабет Сидни и енглески филозоф Френсис Бекон

Пише: Донко Ракочевић

Навршило се 400 година од смрти Вилијема Шекспира, а већ два вијека протеже се расправа ко је, у ствари, био тај лик. Узрок је невиђена противурјечност – између његових дјела и онога што се зна о његовом животу. У процесу истраживања и дискусија, архиви Енглеске су пажљиво прегледани, малтене лупама и микроскопима, процијеђени, просијани као нигдје у историји културе и човечанства, али никаквих аутентичних трагова није нађено да је Шекспир био писац.

Сем врхунских дјела, о генијалности Вилијема Шекспира говори обим активне лексике од 20 до 25 хиљада ријечи, док је у то вријеме један од најобразованијих и литерарно најобдаренијих његових савременика Френсис Бекон, чувени филозоф, владао са десетак хиљада ријечи. Данашњи Енглез, са високим образовањем, употребљава око четири хиљаде ријечи.

Шекспир је добро знао француски, талијански и латински, схватао грчки, изванредно се оријентисао у историји и другим научним дисциплинама. Утврђено је да је знао радове Монтена, Ронсара, Ариоста, Бокача, изванредно му је била позната грчко-римска митологија и филозофија, познавао је одлично музику, ботанику, медицину, војне и поморске вештине. Позната му је била бит највиших друштвених кругова тадашњег енглеског друштва, укључујући монархе, дворску етикецију, родослове, језик аристрократије…

Гдје се свему томе могао научити Шекспир из Стратфорда, градића у којем није било јавне библиотеке, нити књижаре, ако одатле нигдје није мрдао. Нема никаквих трагова да га је ко за живота сматрао писцем драма. Ти трагови су почели да се траже тек 50 година после његове смрти. Цијела његова породица је била неписмена – отац, мајка, жена и дјеца!

Није остало ниједног парчета папира написаног његовом руком! Али, зато постоје документи који указују да се бавио ситним зеленаштвом, да је упорно судски прогањао своје сусједе за ситне дугове.

Шекспир није написао завјештање својом руком, већ је то учинио неки писар. Но, оно што је још интересантније, у том завјештању нема ничег из чега би се могло закључити да се ради о Великом Барду. Ту су потписане кашике, виљушке, новац, намјештај… Ни једне ријечи о књигама, рукописима, ауторским правима…

Нелогичност за нелогичношћу: када је у 52-ој години умро, нико се у Енглеској није огласио. Једина објава о смрти „генија“ био је запис у парохијском регистру.
Што се више, током времена, сазнавало о Шекспиру и његовом животу, то је расла сумња да он није аутор познатих дјела која се воде под његовим именом. Тако је настало „шекспировско питање“. Међу онима који сматрају да Шекспир није могао бити Велики Бард су: Чарлс Дикенс, Марк Твен, Хенри Џејмс, Волт Витмен, Сигмунд Фројд, Чарли Чаплин, Ана Ахматова, Владимир Нобаков.

Но, ако није ријеч о Шекспиру, ко је тај ко је написао „Хамлета“ и друге велике драме? Ту се тек мишљења разилазе. До сада је именовано више десетина кандидата, а постоје и хипотезе о групном ауторству, да је под именом Шекспир писало више људи, за шта се аргумент налази и у сумњи да је један човјек тога времена могао баратати са преко 25 хиљада ријечи.

Прије десетак година, у продаји се појавила књига доктора Николаса ван дер Берга, цијењеног историчара књижевности и ванредног професора универзитета у Оксфорду, у којој он на бриљантан начин разоткрива мистерију ауторства великог књижевног опуса потписаног именом Вилијам Шекспир. У књизи „Разоткривени Шекспир“, Берг изводи доказе да се иза Шекспировог имена крили гроф Роџер Ретленд, његова супруга Елизабет Сидни и њихов пријатељ и учитељ Френсис Бекон, највећи енглески мислилац и филозоф.

Гроф Ретленд ’осумњичен’ је још крајем 19. вијека, због више пронађених докумената. Руски истраживач, професор Пјотр Пороховшћиков, који је емигрирао у Америку, написао је књигу о Ретлендској хипотези. Он је сматрао да поетска дјела припадају Бекону,а драме Ретленду. Професор Пороховшћиков је изучавао рукопис пјесме из „Дванаесте ноћи“ (једини пронађени рукопис потписан именом Шекспир) који је нађен у замку Ретлендових, и утврдио да је написан руком грофа Роџера Ретленда. Да је професор Пороховшћиков можда био на правом трагу, показује и публиковано истраживање његовог земљака Иље Гилилова, објављено крајем 20. вијека, са сијасет нових доказа.

Роџер Ретленд је био један од најобразованијих људи тога доба. Дружио се са грофом Саутемптоном (њему су посвећене прве Шексипирове поеме). Џон Флорио који их је обојицу учио италијанском језику, представљен је у у лику учитеља Одоферна у комаду „Узалудни труд љубави“. У току 1596. године, Ретленд је путовао по Европи, учио је неко вријеме на Падовском универзитету у Италији. Заједно са њим, како је утврдио белгијски историчар Демблон, тамо су учила два студента из Данске чија су се презимена нашла у „Хамлету“ – Розенкранц и Гилденстерн! Градови сјеверне Италије, гдје је боравио Ретленд, постали су мјеста догађаја у неколико Шекспирових комада. У „Укроћеној горопадници“, слуга Транио набраја науке које се изучавају на Падовском универзитету.

Џемс Први послао је Ретленда у Данску да честита тамошњем краљу рођење наследника. Убрзо после повратка Ретленда у Енглеску, излази друго издање „Хамлета“ у којем се појављују нове сцене, које не само да репродукују обичаје данског краљевског дворца (на примејр, свака здравица се пропраћа топовским пуцњевима), него чак детаљима ентеријера краљевске резиденције.

Око Ретлендових (грофа Роџера и његове супруге песникиње Елизабете Сидни), окупљали су се највиђенији пјесници и драматурзи. Том кругу припадали су и творци пјесме „Феникс и Голуб“, у којој је описан необични платонски пар који је тајно служио поезији. Невјероватна подударност са Ретлендовима, јер је познато да су Роџер и Елизабета били у платонској вези.

Одлазак из живота овог необичног пара, био је прекривен копреном нечувене тајанствености – све као и код Феникса и Голуба. Смрт Ретлендових тачно се подудара с престанком Шекспировог стваралаштва. Незавршеног „Хенрија Осмог“ дописао је Флечер, школски друг Роџера Ретленда. А Вилијем Шекспир је живео још скоро четири године.

Шест година после Шекспирове смрти, на десетогодишњицу смрти Ретлендових, истим скулпторима који су направили надгробни споменик Ретленду и његовој жени, наручен је невелики споменик Шекспиру, са сличним, али упрошћеним детаљима спољашње форме. А тек кроз годину дана изаћи ће потпуно издање Шекспирових позоришних комада. Тако се почео стварати стратфордски култ. Ретлендови су постигли њима толико жељени заборав.

У тој истој 1612-ој години, години смрти Ретлендових и прекида Шекспировог стваралаштва, њихов пријатељ Хенри Пичем смјестио је на насловној страни своје књиге – гравуру: писац са завјесом, види се само рука са пером, а на траци која обавија ловоров вијенац, исписано на латинском: „Створено је човјечијим генијем, живеће у умовима људи, остало нека умре.“ То је оригинална девиза, кредо аутора Велике Игре, за које је сав свет био само Велико Позориште.

Роџеру Ретледну и његовим сарадницима била је туђа сујетна охолост, зато су заједно са дјелима створили и маску са именом Шекспир! За ту улогу је најбоље одговарало име човека слабе писмености, од кога није могло остати писаних докумената који би могли покварити Игру. Ове тезе не руше стратфордски мит, како многи мисле, већ представљају инекцију за продужавање његовог живота, јер ће многе који још нису прочитали „Хамлета“ и друга шекспиријанска дела, натјерати да то учине. Можда је то и био крајњи циљ Роџера Ретленда и његових пријатеља.