разријешена једна од највећих мистерија из црногорске историје

Шћепан Мали је био Јован Балевић!

1508

Непосредно пошто је објављена моја књига ,,Шћепан Мали – загонетка историје“, на српском 1992. и руском 1996. године, почео сам да проучавам живот и дјело Јована Стефанова Балевића. Временом сам, ишчитавајући документе и текстове о Балевићу, дошао до сазнања да је управо он тај мистериозни Шћепан Мали. Као резултат тога, из штампе је изашла књига ,,Шћепан Мали – загонетка је решена“.

Живјећи у Братоножићима, вјероватно у селу Пелев бријег, до своје девете године, Јован Балевић је слушао гусле, пјесме и приче о бојевима против Турака, под чијом влашћу су били, и да на тим примјерима буди и развија своју машту, која ће се временом показати као врло бујна, што ће бити судбоносно за његова будућа опредељења.

Рат Аустрије против Турске и устанак породбљених хришћана почели су истовремено 1737. године, управо онда када је Јован Стефанов Балевић напунио девет година. Иако дјечак, држећи се оцу за руку, постао је устаник.

После угушеног устанка, Турци су се, као и увијек, сурово обрачунавали са Србима и многи су од њих, да би се избавили од смрти, промијенили вјеру. Тај процес превјеравања Срба нарочито се одвијао у Босни и Херцеговини, новој постојбини Ј. С. Балевића, који је у личности архиепископа Умилинковића нашао новог оца и старатеља. Тако је у Сарајеву почео да се школује.

Потом се као питомац темишварског презвитора Пантелејмона Стратимировића, школовао у Темишвару и Халеу гдје је 1752. године објавио своју ,,академску десертацију“ чији се једини познати примјерак налази у Националној библиотеци у Бечу, архивиран под бројем 133207 – Б. Захваљујући овом податку и доброти Добросава Веизовића, бившег амбасадора у Бечу, брзо сам добио копију књиге-дисертације Ј. С. Балевића.

Године 1757. Балевић је стигао у Русију. Обраћајући се руској царици Јелисавети Петровној са молбом да добије руско држављанство, он је обавјештава: ,,Тамошњи је народ (мисли на Брђане, устанике) вјером својом најискреније одан Русији, а није непознато када су Русија и Ћесарија биле у рату са Турцима 1737. године, да су Срби и Малисори до краја ратовали. Заједно са њима био је и мој отац и моја родбина. Ја сам, доље потписани, тада био заробљен и настојањем мојих родитеља и заузимањем босанског архиепископа Умилинковића коначно ослобођен…“

О Балевићевом животу у Русији највише се зна из текста руског историчара Ј. В. Косташјова, који је написан на основу поуздане грађе из руских архива: ,,Дошавши у Русију и желећи да ступи на службу као официр, Балевић исправља своју биографију и сада се представља као војно лице које је било у аустријској војној служби. У љето 1757. године, поднио је молбу царици за добијање руског поданства. И према решењу Сената, упућен је, као капетан, у Слабоцки хусарски пук. Тако високи војни чин бивши чиновник добио је у знак његове учености. Одиста, тешко да би неко од ондашњих руских официра могао да се похвали таквим записом у рубрици о писмености у својој биографији. Говори руски, латински, њемачки, грчки, јеврејски и влашки. Од наука познаје филозофију, право, математику, геологију, геодезију и астрономију…“

Ја се са ове двије последње реченице не слажем са Костјашевим, зато што сматрам да је Јован Стефанов Балевић, православни Србин из Братоножића и доктор филозофских наука, био у ствари Шћепан Мали, и да је као такав служио Русији још неколико година и то у Црној Гори гдје је 1767. представио и као руски цар Петар Трећи (који је претходно био убијен) и као Шћепан Мали.

Кад су га питали ,,ко је он“, Шћепан Мали је одговарао: ,,Што испитујеш тако велику тајну. Буди задовољан с тим што чујеш да сам ја Шћепан Мали. Ја нисам послат ни од ћесара ни од цара него од самог Господа Бога Саваота за спасење рода хришћанског“.

Тако је живио, владао и окончао свој вијек један ,,цар“, један ,,краљ“, самозванац или ,,шарлатан и кукавица“, ,,Стефанино“, ,,брадјага“ или ,,Шћепан Мали“, а потомству није оставио податке ко је и шта је био и одакле је дошао.

Манастир св. Николе у Брчелима у Црмници

И док се ми мучимо да то одгонетнемо, он почива поред манастира светог Николе у Брчелима, у безименом и травом прекривеном гробу, у вјечном миру, и као да нам и тим својим поступком доказује да је живио за вјечност.

(др Растислав Петровић, Исток, 2001.)