Према плану градских власти Подорице, спомен обиљежје оцу краља Николе, требало би да буде постављено до 13. јуна на Тргу независности, што ће сигурно изазвати жестоке рекације Куча над чијим прецима су војвода Мирко и његов брат књаз Данило извршили тешке злочине 1856. и 1857. године; оба пута на Видовдан!
Пише: Љубиша Морачанин
Турци су у три страшне и велике похаре Куча покушали да их физички истријебе (прва 1455, друга 1774. и трећа 1862. године) што је имало тешке последице по кучко становништво али су опстали. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, а ова похара се десила 28. јуна 1855. године. У исти дан, годину дана касније (1856) војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учињене од стране Турака.
Разлог крвавог пира био је бунт Куча, који нису могли да трпе терор који је спроводио цетињски господар. Сабља Мирка Петровића и његове војске сјекла је главе тек рођене деце, а од њене оштрице нијесу поштеђене чак ни жене труднице! У народу се до данас препричава књажева наредба, коју је доследно спровео његов брат, војвода Мирко Петровић: „Удри Куча на божју вјеру, ако га другачије уфатит не мош… и дјеца у колијевке да се кољу!“ На тај начин је пријеки књаз упутио своје поданике да чине злочине, да убијају своје сународнике и да газе дату ријеч и заклетву коју су раније дали Кучима.
Према казивању савременика тих трагичних догађаја, војводе Марка Миљанова, посјечене су 243 племенске главе, од чега 17 „војничкије“, док су преостале биле стараца, жена и деце. „Главе љуђи и дјеце, које су посјечене, скупљене су на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би иж војвода Мирко мога гледат и видјет колико иж је“, записао је Миљанов.
Књаз Данило је на смрт осудио 12 кучких глава, међу којима су била три свештеника. Прије одласка у Куче, црногорски главари су рекли војсци да Кучи нијесу хришћани, па их могу убијати на божју вјеру и да ће „грешан бити пред Богом и пред судом ко Куча не убије и не посијече“.
Марко Миљанов биљежи више примјера тешких злочина. Међу њима се истакао поп Мијало Војводић који је први почео да коље дјецу у колијевци. Поп Ђуро Кусовац је посјекао сиромаха који је дошао да се жали на неке Куче. Умјесто да га заштити, поп му је одсјекао главу.
Насупрот оваквим примјерима, било је и оних који су штитили нејач од злочинаца. Поп Мићо Лубарда на брзину је крстио дијете да би га спасио од смрти. Поп Петар Вујовић одбранио је кучког свештеника и неколико сељана да их војници не побију.
Војска војводе Мирка чинила је злодјела и према црква у Кучима. Похарали су цркву на Косору – поломили крстове и друге цркве ствари, спалили богослужбене књиге. Тај поступак је „објаснио“ војвода Мирко зачуђеном старом Кучу да то није црква него џамија. Најзад, војска је однијела мошти сватог Арсенија, које су, из страха од Турака, биле донешене из Пећке патријаршије у Морачки манастир, па на Медун. Тако је апсурд доведен до врхунца.
Послије плиме злочина које је извршила војска војводе Мирка, дошло је до таласа кајања и Божјих казни које су сустигле преступнике. Народ је пратио судбине људи из разних крајева Црне Горе који су извршили злодјела у Кучима и коментарисао како је „кастиг Божји стига грешнике“. А казне за злочине биле су, као у старозавјетном предању, сурове и разноврсне – „некојему су очи испале, некојему се осушиле, неки се разгуба те се не мијеша у чељад, некојему ђеца помрла…“
Марко Миљанов и овдје биљежи бројне појединачне судбине. Један злочинац прича: „Три сам сина имао, једнога ми је зујела змија, један ми се удавио у воду, а један ми се распао од болести у постељу… и Бог ми их је све нагрдио.“
И књаз Данило је трагично завршио. Убијен је од руке Тодора Кадића у Котору, док је његов брат војвода Мирко умро од колере.
Под притиском народне осуде, настало је и кајање многих грешника. Сви су били сложни у тумачењу злочина као безбожничког чина и у оправданост сурове казне.
