Објавила: Јелена Драпић
Народ који пости, али псује Бога. Народ који иде у цркву, али да буде виђен. Народ који се куне у свеце. Народ који прославља празнике да би „окренуо“ јагње и направио фешту. Народ који обиљежава крсне славе ради опијања од три дана. Продужи се.
Народ који диже три прста у задимљеној кафани на прве тактове пјесме: „Сини јарко сунце са Косова“, а да их питаш зашто – не знају. Видјели да сви тако раде.
Народ који заборавља поријекло и обичаје. Народ који дјеци даје страна имена, јер ето – звучна су. И све је мање Лазара, Милоша, Уроша…
Вјера је постала мода. И можда никада више оних који гласно истичу да су вјерници. И можда никад више оних који то заправо нису. Вјеру носиш у себи. Ако је немаш у себи, можеш отићи било гдје, али нећеш је ни тамо пронаћи.
Моли се у себи. Пости за себе. Чини добра дјела, без да о њима наглас говориш. Ако само у вријеме празника постајеш неко ко шири доброту, промовише праштање и пружа руку свима, ти ниси вјерник – ти си лицемјер.
Да научимо да поштујемо туђе, а волимо своје. Да научимо да живимо са саосјећањем, са бригом, са разумијевањем. Да кренемо путем којим се ређе иде….
Можда нам тада, коначно, и буде боље.