ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТОГА САВЕ – ИЛОВИЧКИ ПРЕПИС

Најважнија књига Светог Саве налази се у Загребу!

995

Законоправило Светог Саве је специфична словенска компилација и прерада византијских државних и црквених закона. Назива се често и Номоканон с тумачењима јер, за разлику од старијих словенских крмчија, садржи тумачења. Угледни канониста Сергије Троицки окарактерисао је тај средњовековни зборник као „најзначајније правно дело не само српске, него и целе словенске правне литературе, како по своме садржају и обиму, тако и по своме практичном значају“.

Законоправило Светога Саве настало је почетком ХIII века, око 1220. године, у Хиландару и/или Солуну. Тај велики законодавни подухват био је део ширег плана усмереног на стицање самосталности цркве и државе. Свети Сава је дао да се сачини онолико преписа Законоправила колико је било епископија у Србији, а оригинал (протограф) чувао се у Жичи, али је одатле нестао вероватно већ 1253. године када су Бугари с Куманима похарали Жичу. Оригинал није пронађен као ни први преписи за потребе епископија који директно потичу од Савиног протографа.

Иловички препис је најстарији сачувани рукопис Савиног Законоправила и један од једанаест постојећих рукописа тзв. српске рецензије који су настајали у распону од ХIII до XVII века. Рукопис се налази у библиотеци (архиву) Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ), претходно Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу. Овде је доспео као власништво Антуна Михановића, ондашњег аустријског конзула у Солуну.

Иловички рукопис је изабран као основ за критичко издање Номоканона Светог Саве с преводом на модерни српски језик јер се сматра временски, а и садржајно најближим оригиналу.

Узима се да је Иловички препис настао 1262. године, четрдесетак година након што је Свети Сава донео Законоправило из солунског манастира Филокал у Жичу. Сматра се да је тај рукопис не само временски, него и по садржају близак протографу, па је стога изузетно важан за откривање садржаја оригинала.

Име је добио по месту Иловица, на Превлаци код Тивта, где се налази манастир Светих Арханђела, тадашње седиште Зетске епархије. Преписивач је био писар Богдан који је радио по налогу зетског епископа Неофита, што је записано у поговору Иловичке крмчије.

Ортографија Иловичког рукописа типична је за ортографију Рашке школе. Ипак, у рукопису се користи већи број тзв. русизама. Ту чињеницу је открио и обелоданио Ватрослав Јагић. Она је представљала основни аргумент за тврдњу да је Светосавски номоканон преписан са руског оригинала, чиме је Савина креативна улога сведена на минимум.

Осим тога, у поговору писара Богдана уопште се не спомињу Свети Сава ни арxиепископске књиге, иако о постојању Савиног протографа сведоче поговори у четири сачувана рукописа: Рашком, Пећком, Милешевском и Морачком.

Законоправило Светог Саве или Крмчија, како је у научној литератури та књига раније чешће називана, највећа је рукописна правна књига и најважнији правни извор средњовековног српског канонског и световног права.

О садржају и композицији Троицки наглашава: „Крмчија са тумачењима није неки једноставни споменик, него је то опширни зборник многобројних споменика, различитих како по своме садржају, тако и по своме пореклу. У њу је укључено више од стотину дела канонског, грађанско-правног, литургијског и моралног садржаја, који потичу од колегијалних црквених органа-сабора и синода и од лица различитог друштвеног положаја, почев од византијских царева и патриараха, до епископа, игумана и презвитера, који су живели у периоду од хиљаду година у разним покрајинама тадашњег културног света.“

Најобимнији је канонски део Законоправила који обухвата прве 44 књиге, у којем је најпре дата историја васељенских и месних сабора, најважнији део су апостолска и саборска правила, затим долазе правила и посланице светих отаца. То је укратко садржај канонског дела.

Од главе 45 почиње грађанско-канонски део Крмчије, који обухвата једну трећину зборника. Делови Јустинијановог законодавства (Кодекса, Дигеста и Новела) уврштени су у главу 45, а глава 47 садржи делове Јустинијанових Новела, затим следи Мојсијево законодавство

(глава 48) и цео Прохирон (глава 55). У глави 48 реципирани су делови Мојсијевог законодавства.

Зато не чуди што су се тим комплексним списом почевши од средине XIX века бавили најугледнији, претежно словенски, научници: слависти – филолози и лингивисти, историчари, канонисти, правници и стручњаци из других области. Они су писали расправе

и међусобно полемисали о пореклу, настанку, ауторству, изворима и предлошцима Законоправила, описивали сачуване рукописе, расправљали о њиховој генеалогији и текстуалним разликама. Главни проблеми нису коначно решени.

О настанку и историјату те средњовековне правне књиге нема довољно података, што је у науци створило многе проблеме и покренуло велик број питања. Једно од централних питања научне расправе односи се на ауторство Светог Саве. Нико не спори чињеницу да је Свети Сава донео књигу номоканонског типа из Солуна у тадашњу Србију (Рашку), о чему говори Доментијан. Нема сагласности, међутим, о томе на који је начин та књига настала и каква је улога Св. Саве у њеном састављању. Да ли је Савин номоканон превод неког већ постојећег грчког зборника у

целини или је то компилација из различитих грчких текстова? Посебно је тешко питање који су све грчки извори били коришћени.

Постоји мишљење да је Савин Номоканон само препис раније сачињене словенске компилације или бар да су поједини делови неког већ постојећег словенског номоканона искоришћени у Савином законодавном делу. Кад је реч о улози Светог Саве у састављању тог зборника, поставља се питање да ли је он само организовао преписивање и превођење па су састављачи (или преписивачи) радили под његовим надзором или је његова улога била много већа. Да

ли је Свети Сава само преводилац или је и компилатор, коментатор и аутор?

Мишљења у науци се крећу од тога да се Светом Сави признаје пресудна и вишеструка креативна улога у настанку Номоканона с тумачењима, до става да је он само донео ту књигу из Свете горе, односно Солуна у ондашњу Србију.

У старијој, претежно руској литератури, захваљујући пре свега руском канонисти Павлову с Универзитета у Одеси, доминирало је мишљење да је састављач, преводилац и компилатор Крмчије био Св. Сава.

Још раније је хрватски слависта Ватрослав Јагић изнео тезу о бугарском пореклу Крмчије, али на њему није инсистирао након што је Павлов дао уверљиве контрааргументе. Ипак, и даље је био одлучан у негирању ауторства Св. Саве, а то уверење је градио на чињеници да се у поговору Иловичког рукописа архиепископ Св. Сава нигде не спомиње, али и на претпоставци да у то време међу Србима није било образованих људи који би били у стању да саставе

и преведу номоканонски зборник.

Канониста Сергије Троицки у свом раду написаном 1948, а објављеном 1949. године под називом „Ко је превео Крмчију са тумачењима?“, најпре је у општим цртама изнео историјат научне расправе о настанку и ауторству светосавског номоканона. Он сматра да су доказане три тезе: „1) Постојећи рукописи Крмчије са тумачењима нису преписани ни с бугарско-словенског, ни с руско-словенског оригинала, него са српско-словенског превода грчког текста. На традицију византијских номоканона ослањају се словенски номоканони, од којих је најстарији Методијев номоканон који није сачуван. Сматра се да је солунски просветитељ Методије превео стари грчки Номоканон Јована Схоластика. Најстарији сачувани рукопис словенског номоканона је тзв. Јефремовска крмчија. То је стари руски рукопис с краја XI и почетка XII века који представља словенску компилацију ослоњену на префотијевски номоканон с доста бугаризама.  На основу тога се закључује да је постојао ранији бугарски предложак. Нешто млађи рукопис словенске рецензије Устјушка крмчија, руски рукопис из XIII века, сматра се да је рађен на темељу Методијевог номоканона или бугарског предлошка, то јест бугарске

компилације која представља обраду Методијевог номоканона. Ти номоканони су

без коментара. Такође, садрже Еклогу (преко „Закона судни људем“). – А. Соловјев

(1932),  и даље.

Осим питања ауторства, о којем се у науци живо расправљало од XIX века па све до средине XX века, теме интересантне за науку су биле и то какав је однос био између Савиног Номоканона и каснијег Душановог законодавства, посебно номоканонског зборника – Синтагме Матије Властара. Стојан Новаковић сматра да је Душаново законодавство заменило Номоканон. Сергије Троицки критикује тај став и сматра да Душанов законик и Властарева синтагма нису укинули Крмчију, нити су је заменили „и она је остала као главни, основни правни зборник, док

су нови зборници добили само супсидијарни и суплеторни значај“.