Законоправило Светог Саве (Крмчија) највећа је рукописна правна књига и најважнији правни извор средњовековног српског канонског и световног права. Оригинал није сачуван, а најстарији препис настао је 1262. године на Иловици код Тивта. Данас се чува у библиотеци (архиву) Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ) уЗагребу
Пише: Љубиша Морачанин
Законоправило Светог Саве је специфична словенска компилација и прерада византијских државних и црквених закона. Назива се често и Номоканон с тумачењима јер, за разлику од старијих словенских крмчија, садржи тумачења. Угледни канониста Сергије Троицки окарактерисао је тај средњовековни зборник као „најзначајније правно дјело не само српске, него и целе словенске правне литературе, како по своме садржају и обиму, тако и по своме практичном значају“.
Законоправило Светога Саве настало је почетком ХIII вијека, око 1220. године, у Хиландару и/или Солуну. Тај велики законодавни подухват био је дио ширег плана усмјереног на стицање самосталности цркве и државе. Свети Сава је дао да се сачини онолико преписа Законоправила колико је било епископија у Србији, а оригинал (протограф) чувао се у Жичи, али је одатле нестао вјероватно већ 1253. године када су Бугари с Куманима похарали Жичу. Оригинал није пронађен као ни први преписи за потребе епископија који директно потичу од Савиног протографа.
Иловички препис је најстарији сачувани рукопис Савиног Законоправила и један од једанаест постојећих рукописа тзв. српске рецензије који су настајали у распону од ХIII до XVII века. Рукопис се налази у библиотеци (архиву) Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ), претходно Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу. Овдје је доспео као власништво Антуна Михановића, ондашњег аустријског конзула у Солуну.
Иловички рукопис је изабран као основ за критичко издање Номоканона Светог Саве с преводом на модерни српски језик јер се сматра временски, а и садржајно најближим оригиналу.
Узима се да је Иловички препис настао 1262. године, четрдесетак година након што је Свети Сава донео Законоправило из солунског манастира Филокал у Жичу. Сматра се да је тај рукопис не само временски, него и по садржају близак протографу, па је стога изузетно важан за откривање садржаја оригинала.
Име је добио по месту Иловица, на Превлаци код Тивта, гдје се налази манастир Светих Арханђела, тадашње седиште Зетске епархије. Преписивач је био писар Богдан који је радио по налогу зетског епископа Неофита, што је записано у поговору Иловичке крмчије.
Законоправило Светог Саве или Крмчија, како је у научној литератури та књига раније чешће називана, највећа је рукописна правна књига и најважнији правни извор средњовековног српског канонског и световног права.
Најобимнији је канонски део Законоправила који обухвата прве 44 књиге, у којем је најприје дата историја васељенских и месних сабора, најважнији дио су апостолска и саборска правила, затим долазе правила и посланице светих отаца. То је укратко садржај канонског дјела.
Од главе 45 почиње грађанско-канонски дио Крмчије, који обухвата једну трећину зборника. Делови Јустинијановог законодавства (Кодекса, Дигеста и Новела) уврштени су у главу 45, а глава 47 садржи делове Јустинијанових Новела, затим слиједи Мојсијево законодавство (глава 48) и цео Прохирон (глава 55). У глави 48 реципирани су дејлови Мојсијевог законодавства.
Зато не чуди што су се тим комплексним списом почевши од средине XIX века бавили најугледнији, претежно словенски, научници: слависти – филолози и лингивисти, историчари, канонисти, правници и стручњаци из других области. Они су писали расправе и међусобно полемисали о пореклу, настанку, ауторству, изворима и предлошцима Законоправила, описивали сачуване рукописе, расправљали о њиховој генеалогији и текстуалним разликама.
Једно од централних питања научне расправе односи се на ауторство Светог Саве. Нико не спори чињеницу да је Свети Сава донео књигу номоканонског типа из Солуна у тадашњу Србију (Рашку), о чему говори Доментијан. Нема сагласности, међутим, о томе на који је начин та књига настала и каква је улога Св. Саве у њеном састављању. Да ли је Савин номоканон превод неког већ постојећег грчког зборника у цјелини или је то компилација из различитих грчких текстова? Посебно је тешко питање који су све грчки извори били коришћени.
Мишљења у науци се крећу од тога да се Светом Сави признаје пресудна и вишеструка креативна улога у настанку Номоканона с тумачењима, до става да је он само донео ту књигу из Свете горе, односно Солуна у ондашњу Србију.
Осим питања ауторства, о којем се у науци живо расправљало од XIX вијека па све до средине XX вијека, теме интересантне за науку су биле и то какав је однос био између Савиног Номоканона и каснијег Душановог законодавства, посебно номоканонског зборника – Синтагме Матије Властара. Стојан Новаковић сматра да је Душаново законодавство замијенило Номоканон. Сергије Троицки критикује тај став и сматра да Душанов законик и Властарева синтагма нису укинули Крмчију, нити су је заменили „и она је остала као главни, основни правни зборник, док су нови зборници добили само супсидијарни и суплеторни значај“.
