По Берлинском уговору 1878. године Подгорица је припала Црној Гори. Сјећам се још данас онога 27. јануара 1879. кад је одредба Берлинског уговора била извршена – Подгорица била предата трупама књаза Николе, којима је командовао побједник са Фундине, Тријепча, Маљата итд. војвода Божо Петровић, звани Господин Божо.
Пошто су прошли дани одушевљења послије ослобоñења Подгорице, приступило се раду. Нећемо се зачудити што књаз Никола није имао у својој држави модерно уреñење у вароши Даниловграду, који су Бјелопавлићи по његовој жели подигли и којем је дао име свога стрица Данила, није га мога задовољити. Зато се окренуо Подгорици, турској трулој грађевини, кршевитих и тијесних сокака. Да би од тих турских грађевина створио једну модерну варош, потребно је било сву разрушити.
Овај план подгоричким муслиманима изложио је 1880. године војвода Илија Пламенац, ондашњи гувернер Подгорице. Али, сви разлози које је Пламенац наводио разбили су се о тврдоглавост подгоричких муслимана. Видећи књаз Никола да ће Турци и даље остати тврдоглави, поручи поново подгоричким муслиманима преко Пламенца – да ће, ако они не пристану на његов први предлог – отпочети подизати другу модерну варош на десној страни ријеке Рибнице, гђе ће, по његовој наредби, прећи сва трговина, која ће бити у рукама искључиво подгоричких Срба.
Муслимани су, међутим, знали да су трогодишњи рат, честа прогнанства, хапшења и ускакања у Црну Гору оголили и најбогатијег подгоричког Србина. Стога се књажеве пријетње апсолутно нијесу бојали, и тако и други књажев предлог буде одбијен. Књаз је најпослије приступио својој замисли и једним својим манифестом објавио свим Црногорима, како је намјерио подићи једну нову варош, којој ће дати име свога оца Мирка и да ће му насред вароши споменик подићи. Књаз је мислио да ће овај његов позив прихватити сви Црногорци, али се у томе преварио, јер све војводе и сердари били су прешли у Никшић како би били што даљи од Турака.
Ето, такво стање приморало је књаза да сву наду положи у подгоричке Србе, који, као што смо виђели, нијесу рапослагали неким већим богатством. За подизање ових зграда потребан је био огроман капитал, а њега било није, а и оно мало што је било у Подгорици – ослањао се већином на сточарство и земљорадњу. Што се тиче муслимана, они су схватили читав потхват као немогућ. Тако је са великим тешкоћама привођено крају (припремање за) подизање нове вароши у Подгорици године 1886.
Па и кад је било све спремно, требало је, изгледа, да и наша Подгорица има своју браћу Ромула и Рема. Они су је нашли, и то су била два брата из старе породице Златичана – Маркиша и Томо, који распродају све своје имање и подигоше прву кућу у Мирковој вароши. Тако су они први ударили темељ новој и данас већ јако развијеној вароши. Њихове кораке сљедовали су ускоро и други подгорички Срби.
У дубокој старости још и данас живи Маркиша Златичанин у Подгорици, у оном старом турском дијелу вароши, у једној малој стражари, која је напуштена прије педесет година. Маркиша је своје родољубље показивао и прије ослобођења Подгорице. Он је године 1876. оставио породицу на милост и немилост Турака и ускочио као добровољац са још тридесет другова у Црну Гору, те се борио против Турске, све до ослобођења.
Из његовога живота остала је још једна црта коју треба да напоменем. Приликом женидбе 1879, он је први прекршио онај стари турски обичај, који су и православни били примили, да се млада одведе под дувак на вјенчање. И овај Маркишин примјер, као и онај први, свједочи нам да је био један од великих пропагатора и прогресиван човјек. Потребно би било да се у прву кућу узида нарочита плоча или какав знак као спомен.
(Илија Златичанин, Слободна мисао, 1932, XI, 1,8.)
