Поглед с истока

ОДБРАНА ЦРКВЕ: Бити или не бити, за Србе у Црној Гори!

12500

Пише: Донко Ракочевић

Црква је православним народима, кроз све вјекове, била прво и последње уточиште, од ранохришћанског времена до данас. Када је Мехмед II са својом војском, 1453, освојио Цариград, вршећи зулуме по улицама и трговима, народ је бјежао у цркву Свете Софије. Но. и огромна врата  Св. Софије, Турци су развалили. Као звијери у аренама Рима, бацили су се на свој плијен: хришћане и њихове реликвије. Султан је на коњу ушао у Храм. Био је задивљен величанственим изгледом унутрашњости Храма а истовремено га је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед и понијела охолост што је све то сада припало само њему.

Данас, у 21. вијеку, неприкосновеног владара Црне Горе, Мила Ђукановића, такође је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед. Са својом родбином, кумовима и пријатељима, на овај или онај начин, постао је охоли власник готово свега вриједног у Црној Гори. Једино гдје до сада нијесу успјели да допру његови дугачки прсти јесте – црквена имовина! А она је, не само у духовном смислу, него и у материјалном, катастарском – огромна!

Како тако нешто вриједно у Црној Гори, може да припада неком ко је њему тако стран као Црква, уз то још светосавска. Зато је приликом последње инаугурације за предсједника Црне Горе, изјавио да „светосавље потире црногорски вјерски и национални идентитет“.  Обрачун са Српском црквом, као последњом препреком за заокруживање новог црногорског идентитета, постала је његова највећа опсесија. Његови сатрапи из Владе припремили су Закон о вјерским заједницама којом ће црквена имовина старија од 1918. године прећи у државне руке.

Када је средином последње деценије 20. вијека ушао у обрачун са прокомунистичким кадровима Момиром Булатовићем и Слободаном Милошевићем, нико на јавној сцени сем ревије Исток није у томе видио његов план за припајање Црне Горе западном свијету – Европској унији, НАТО пакту и Римакатоличкој цркви. Чак ни митрополит Амфилохије. Напротив, подршка која му је стигла из Цркве, омогућила му је да побиједи на изборима и зацементира своју власт на дужи период.

До данас, за ових двадесет и нешто година, успио је да потпуно редефинише историјску Црну Гору, да потре готово све њене духовне и културне вриједности. Успио је да протјера Светог Саву из државних медија, школа и установа културе, да га означи као главног непријатеља Црне Горе. Тако је светитеља и просветитеља који је на Превлаци 1219. запалио лучу која је вјековима обасјавала све црногорске куће и школе, избацио из школских уџбеника, заједно са другим знаменитим српским именима, попут Змаја, Шантића, Радичевића, Скерлића, Десанке Максимовић, па и самог Његоша.

„Нова Црна Гора“, његов слоган с краја 20. вијека, за релативно кратко вријеме постао је стварност, са све НАТО симболима, геј заставама и новим словима. Идилу његове нове Црне Горе једино квари Српска православна црква – „најистрајнији и најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета“ (М.Ђ.).

Јер, за Српску цркву, што је говорио епископ Николај, истина је увијек иста. „Оно што је увијек исто, оно је истина!“ Све оно што је Српска црква проповиједала и чувала кроз осам вјекова од оснивања, проповиједа и чува и данас – Свето писмо, учења светих отаца о љубави према Богу и људима, Косовски завјет, ћирилицу, сјећање на Немањиће, Црнојевиће и Петровиће који су и створили Црну Гору.

Оно што нијесу успјели ватикански мисионари кроз вјекове, да протјерају Српску цркву и поунијате Црногорце, данас покушава Мило Ђукановић. У том циљу је ишао и код Папе, више пута га позивао да посјети Црну Гору, али за сада је издејствовао само поздрав од Папе из авиона док је прелијетао Црну Гору. Пренијели су то црногорски медији с толиком усхићеношћу као да се сами Господ Бог појавио на небу над Црном Гором и махнуо њеним житељима. Зна и Папа да је већини грађана Црне Горе највећа светиња Српска православна црква и да ту нема шта тражи.

Но, Мило Ђукановић је упоран у настојању да заокружи прозападни идентитет нове Црне Горе. Његове наредне потезе пластично је описао историчар др Александар Стаматовић у интервјуу за портал IN4S:

„Режим је сада кренуо другом тактиком. Видио је да је тзв. прича одозго пропала. Група класичних пропалица, пробисвијета и црквених деликвената представља се за црквени клир. Са њима се даље не може ићи у ту причу. Потребно је сада отети црквену инфраструктуру, тј. објекте. Онда партијско чланство сазивати на црквене службе да глуми вјернике. У цркве и манастире увести сатнице за службе, као да се ради о терминима за рекреативни фудбал у балон салама, илити, од девет до једанаест црногорска црква, а од једанаест до тринаест часова српска….“

Тај план Мила Ђукановића неодољиво подсјећа на захтјев Удружења свештеника Црне Горе, основаног уз помоћ Удбе 1945. године, које је на оснивачкој Скупштини донијело Резолуцију којом је тражило демократизацију Цркве – „да се Православна црква организује тако да буду равноправни сви православни без обзира на националну припадност“ и „да се изведе демократско црквено уређење како би се омогућило народу да директно учествује у избору свих црквених представника“. У тој резолуцији нарочито  су падале у очи три поенте: умјесто СПЦ помиње се Православна црква, док се Српској цркви подмеће да спроводи велико-српске шовинистичке идеје, те се тражи демократски принцип за уређење Цркве, као да је ријеч о парламенту.

Оно што није успјело комунистима, успјеће Милу Ђукановићу, уколико свештенство и вјерници Српске православне цркве у Црној Гори, а хвала Богу има их макар пар стотина хиљада, сложно односно саборно не дигну глас против ове антихришћанске ујдурме која пријети да сруши најважнији темељ овог народа па и саме Црне Горе. Права прилика за почетак те велике битке је Тројичинданаски сабор у Храму Христовог Васкрења, у суботу, 15.  јуна ове године.

„Свако ко своје хришћанско увјерење буде схватио озбиљно, разумјеће да распеће није нешто што се догодило само једном човјеку прије 20 вјекова, нити само мучеништво његових раних сљедбеника. То би требало да буде свеприсутан ризик за сваког хришћанина. Хришћанин ће, ако заиста живи у складу са својом религијом, живјети опасно. Данашње вријеме захтијева од нас да преузмемо ризик на себе“, пише филозоф Скот Пек, разочаран оним што се дешава у Америци и цијелом данашњем свијету. Исто то важи и за нас.

Дакле, вријеме је за заједничку акцију и заједнички ризик. Живјети у складу са хришћанском вјером значи живјети опасно. Борба против зла је опасна. Христос је рекао: „Ја сам пут.“ Али његов пут је очигледно био опасан. Он се може завршити разапињањем на крст или неком другом врстом мучеништва. Па, ипак, како себе можемо називати хришћанима ако одбијамо да идемо Његовим путем?

Да би зауставили срљање према паклу куда нас воде данашње политичке елите, како у Црној Гори тако и у Србији, морамо слиједити Христову храброст! Морамо постати Његови прави сљедбеници! Као што је један мој ФБ пријатељ рекао: „Наш је проблем како да се из уживања у Христу, помјеримо у Његово учење!“

Пред нама је Хамлетова дилема: Бити или не бити?