„О српској црквеној архитектури“ – књига о српским манастирима из 1918. године, коју је објавио познати српски и свјетски научник Михајло Пупин
Припремио: Љубиша Морачанин
Михајло Пупин је, као један од најутицајнијих људи у Америци у вријеме Првог свјетског рата, био је једна од најважнијих карика српске дипломатије. Он је препознао угроженост очувања српских светиња, па је одлучио да да о њима објави књигу. За тај посао ангажовао је најпризнатије архитекте тог времена.
Пупин је савршено добро знао због чега је потребно да 1918. у Лондону објави књигу „О српској црквеној архитектури“, коју су писали енглески архитекта Томас Грејем Џексон и српски архитекта Константин Јовановић.
У постскриптуму ове књиге, Пупин је послао поруку Западу да посјети српске манастире на Косову и да упозна српску духовну и културну: „Треба да види западни хришћански свијет као вриједне споменике једног народа који је кроз своју историју био духовни и стваралачки иако је стално морао да се бори против материјалистичких амбиција и разарачких склоности извјесних освајачких народа.“
Посебно је значајан Пупинов постскриптум на крају књиге из ког се види да је српска културна баштина на Косову била угрожена. Зато је име Михајла Пупина значајно за међународно представљање проблема Косова и Метохије у свијету и данас.
„Српски народ је кроз историју био стваралачки, иако је морао да се бори против освајача“, написао је Пупин.
Пупин је још написао и да се нада да ће ова књига омогућити читаоцима из Велике Британије и Америке да по завршетку рата посјете камене споменике у којима се налази много тога од богате душе и историје српског народа.
Данас књига „О српској црквеној архитектури“ мора бити интересантна и за УНЕСКО. У књизи се налазе текстови о Студеници, Жичи, Дечанима, Грачаници, Пећкој патријаршији, Хиландару и другим српским светињама. А из Пупинове задужбине издате су посебне књиге о манастирима Студеница. Раваница, Манасија, Дечани, Каленић и Марков манастир.
Пупинов је изузетан допринос и у организовању и упућивању српских добровољаца, као и америчких љекара, за вријеме балканских ратова и Првог свјетског рата, и пружању финансијске помоћи у ратне сврхе Србији, али и помоћи школским и црквеним установама, као и избјеглицама и српској ратној сирочади. А све је то радио не само као први конзул Србије у Њујорку него и као члан америчке владе за војна питања.
У познатом француском часопису Коресподен, из маја 1924. године, књижевник Марк Хелис описује Пупина као свјетску свестрану личност и на крају наводи: „Додаћемо само још једну реченицу, и ако је постао Американац, и ријешио да живи у Америци, остао је вјеран свом народу и својој вјери. Михајло Пупин, научник и проналазач, остао је и у Америци благодаран духовни син Светог Саве.“
