препоруке великог писца

ПАОЛО КОЕЉО: Промијените плочу!

342

Сваког дана урадимо нешто друго – поразговарајмо с неким ко сједи у ресторану поред нас, обиђимо неку болницу, саслушајмо свакога ко има нешто да нам каже, омогућимо енергији љубави да слободно кружи умјесто што покушавамо да је заробимо и чувамо у затвореној бочици у неком мрачном углу

Да би истинска енергија љубави могла да прожме вашу душу, мора вас затећи у таквом стању као да сте се управо родили. Зашто су људи несрећни? Зато што желе да заробе ту енергију, а то је немогуће. Да би тај канал увијек био чист и проходан, треба заборавити своју личну причу и пустити ту енергију да се свакога дана укаже онако како жели. Треба њој да препустите да вас води.

Зато је толико важно пустити да неке ствари оду од вас. Одвезати их. Ријешити их се. Морамо схватити да нико не игра с обиљеженим картама, понекад побјеђујемо, понекад губимо, али и преко пораза напредујемо. Не очекујте да вам се ишта врати, да ико призна ваше напоре, да открије вашу генијалност, да разумију вашу љубав. Затварајте кругове, не из сујете, неспособности или охолости, већ зато што се напросто то више не уклапа у ваш живот. Затворите врата, промијените плочу, чистите кућу, отресите прашину. Престаните да будете оно што сте били и постаните оно што јесте.

У нашем животу увијек постоји неки догађај који је одговоран за то што смо престали да напредујемо. Нека траума, неки нарочито тежак неуспјех, љубавно разочарање, па чак и побједа која нам није сасвим јасна, толико нас обесхрабри да не одустајемо од даљег пута.

Идеја о заборављању личне приче, иако је присутна у многим традицијама иницијације, најбоље је изложена у књизи ,,Путовање у Икстлан“ Карлоса Кастанеде.

Кад сам смирен, осјећам да треперим са цијелом васионом, и почињем да спознајем ствари које не знам, као да сам Свевишњи води моје кораке. Постоје тренуци када осјећам да му се све открива.

Можемо да причамо о томе колико је важно да заборавимо причу коју су нам наметнули, и да покушамо да доживимо нешто ново. Да свакога дана урадимо нешто друго – као на примјер да поразговарамо са неким ко сједи у ресторану поред нас, да обиђемо неку болницу, да саслушамо свакога ко има нешто да нам каже, да омогућимо енергији љубави да слободно кружи, умјесто што покушавамо да је заробимо и чувамо у затвореној бочици у неком мрачном углу.

У мојој књизи ,,Алхемичар“, млади пастир Сантјаго изненада се сусреће са једним старцем на тргу. У потрази је за благом али не зна како да дође до њега. Старац започиње разговор:

-Колико оваца имаш?

-Довољно – одговори Сантјаго.

-Дакле, пред проблемом смо. Не могу да ти помогнем докле год мислиш да имаш довољно оваца.

На основу овог одломка, перуански свештеник Клементе Собрадо изнио је једну интересантну мисао:

,,Један од највећих проблема који носимо цијелог свог живота је да желимо да вјерујемо у то да имамо ‘довољно оваца’. Окружени смо извјесношћу и нико не жели да се појави неко ко би понудио нешто ново. Када би само посумњали у то да немамо све и да нијесмо све што смо могли да будемо!

Могуће је да је читав свијет пред једним огромним проблемом; и сада имамо могућност да помогнемо једни другима, истина је да малом броју људи може да се помогне.

Зашто? Зато што вјерују да већ имају ‘довољно оваца’. Они већ све знају, увијек су у праву, осјећају се угодно у својим животима.

Скоро сви ми смо такви. Имамо толико ствари, а мало аспирација. Имамо много идеја које су већ реализоване, а да не желимо да их се одрекнемо. Наша животна шема је већ добро организована и не треба нам неко ко ће изазвати неку промјену.

Већ знамо довољно, чинимо милост, читамо о животима светаца, идемо на мису, причешћујемо се.

Један мој пријатељ рече ми једном приликом: ‘Не знам зашто сам дошао да Вас тражим, оче. Ја сам већ добар хришћанин’. Тог дана нијесам успио да се сиздржим, а да не одговорим: ‘Онда немој долазити да ме тражиш, јер чека ме пуно људи који су пуни сумњи. Али, знај, једну ствар, ти ниси довољно зао да би био зао, нити довољно добар да би био добар, нити светац да би чинио чуда. Ти си само један хришћанин који је задовољан оним што је постигао. Али, они који су задовољни, у ствари се одричу могућности да буду бољи. Разговараћемо неки други дан…’

Од тада, када год разговарамо телефоном, он каже: Говори особа која још није достигла оно што је могла“.