више од успомена

Преци су у нама!

1712

Искуства наших предака остављају трагове у нашим генима, потврђују најновија научна открића. Наше лоше функционисање данас, може да буде резултат породичних траума и тајни које су старе стотинама година

ПИШЕ: Донко Ракочевић

Дарвин и Фројд улазе у кафану. Два миша алкохоличара (мајка и син) сједе за шанком и пију џин. Мајка миш дигне поглед, угледа придошлице и упита их: „Хеј генијалци, реците ми ако знате, како ли је мој син доспио у тако отужно стање?” „Лоше наслеђе”, одговара Дарвин.„Лоше васпитање”, одговара Фројд.

Више од стотину година ова су два гледишта: наслеђе или околина, биологија или психологија – представљала супротстављајућа објашњења како се понашање развија и како се задржава, не само код појединаца, већ и кроз генерације. А онда 1992. године два су млада научника, сљедбеници Дарвина и Фројда, заиста ушла у кафану. И након неколико пића, започели су с осмишљавањем револуционарне синтезе о томе како животна искуства могу директно утицати на наше гене – и то не само животна искуства појединаца, већ и искуства њихових предака.

Споменута кафана налази се у Мадриду, гдје је најстарији центар за изучавање неуробиологије у Шпанији, Институт Кахал, одржао међународни скуп. Мош Шиф, молекуларни биолог и генетичар на Универзитету МекГил у Монтреалу, никад није студирао нити психологију нити неурологију, но сложио се с мишљењем колеге да би његов рад могао имати практичну примјену. Колега Мајкл Менеј, неуробиолог са Универзитета МекГил, сматрао је да његово истраживање на животињским моделима мајчинског занемаривања, може само потврдити теорију која му се дуже вријеме мотала по глави. Упустили су се у разговор о актуелном новом смјеру истраживања у генетици.

Још од 1990-их научници знају да чврсто повезане спирале ДНК унутар језгра сваке ћелије, захтијевају неки додатак који им говори које гене треба „преписати” кад се ради нпр. о ћелији срца, ћелији јетре или ћелији мозга. Тај додатак је тзв. метилна група, уобичајена структурална компонента органских молекула. Метилна група функционише као означивач ћелија, те се припаја на ДНК сваке ћелије и одређују гене који су неопходни за протеине те одређене ћелије. Метилна група припојена је генима, али истовремено одвојена од двоструке спирале ДНК кода, те се ово поље проучавања зове епигенетика. Префикс ’епи’ долази од грчког за ’преко’, ’изнад’.

Испочетка се вјеровало да се те епигенетске промјене одвијају једино током развоја фетуса. Но, нова истраживања су показала да ти молекуларни дјелићи могу бити додани ДНК накнадно, у одраслој доби, покрећући низ ћелијских промјена које изазивају рак. Понекад се метилне групе припоје ДНК захваљујући промјени прехране, док се неки пут припајају након излагања одређеним хемикалијама.

Тада су у оној кафани Шиф и Менеј размотрили хипотезу једнако тако немогућу колико и увјерљиву – ако прехрана и хемикалије могу узроковати епигенетске промјене, могу ли и одређена искуства, попут занемаривања, конзумирања дроге или стреса, такође започети епигенетске промјене ДНК унутар неурона људског мозга? То питање постало је основа за ново подручје – бихевиоралну епигенетику, данас толико актуелну да је проузроковала десетке најразличитијих истраживања и третмана код болести мозга.

Према новим сазнањима бихевиоралне епигенетике, трауматична искуства из наше прошлости или из прошлости наших предака, остављају молекуларне ожиљке који украшавају нашу ДНК. Јевреји чији су прародитељи били потјерани из њихових скровишта, Кинези чији су прародитељи преживјели разарања културне револуције, млади имигранти из Африке чији су родитељи преживјели масакре, те одрасли било које етничке групе који су одрасли уз алкохолизам или насиље у породици – сви са собом носе више од успомена.

Наша искуства и искуства наших предака заправо никад не нестају, чак и кад су заборављена. Постоји дио нас, молекуларни „талог” који се привија за наш генетски код. ДНК остаје иста, али су психолошке и бихевиоралне тенденције наследне. Врло је могуће да не наслеђујемо само бакина квргава кољена, већ и њену предиспозицију за депресију узроковану занемаривањем у раном дјетињству.

Или не. Ако су баку усвојили брижни родитељи, могуће је да уживате бенефиције тог брижног и љубави испуњеног васпитања. Механизми бихевиоралне епигенетике објашњавају не само дефиците и слабости, већ и предности и отпорност. А за појединце који су били довољно несрећни, па су потекли од очајних или небрижних предака, примјеном љекова могу поправити своје расположење, али и поновно подстакнути епигенетске промјене – овај пут на боље. Попут бакине винтаж хаљине, епигенетске ознаке можеш носити или их можеш прекројити. Геном је већ дуго познат као жиг живота, али епигеном више наликује нечему написаном на плочи – можете обрисати све и почети изнова.

Ако је истина да епигенетске промјене активних гена у одређеним регијама мозга могу утицати на нашу емоционалну и интелектуалну интелигенцију – нашу способност да смо смирени или бојажљиви, нашу способност учења и заборављања – онда се поставља питање: Зашто једноставно не користимо љекове који ће одстранити непожељне метилне групе?

Лов почиње. Огромне фармацеутске и мање биотехнолошке компаније почеле су потрагу за епигенетским састојком који би унаприједио учење и меморију.Такође схваћају да би епигенетски љекови могли излијечити депресију, анксиозност и пост-трауматски стресни поремећај које данашњи психијатријски љекови не могу излијечити.

Но, лијечење епигенетским љековима још увијек представља ризик. Како можемо знати да ће епигенетски лијек у потпуности одстранити само опасне додатке, док ће истовремено корисне, можда и неопходне, метилне групе заобићи? И шта ако можемо осмислити лијек толико јак да очисти сав епигенетски “талог” који нам је прошлост нагомилала? Ако би таква супер-пилула могла ослободити ваше гене од свих епигенетских поремећаја изазваних ратовима, силовањима, напуштањима и лошим дјетињствима ваших предака, бисте ли је узели?

Први који је детаљније говорио о наследним и трансгенерацијским утицајима био је Леополд Зонди, швајцарски психијатар мађарског поријекла. Радећи анализе родословних стабала, успио је да докаже да између индивидуално несвјесног и колективно несвјесног постоји област фамилијарног несвјесног чији се садржаји добијају рођењем кроз оно што генетичари зову латентни, рецесивни гени.

Зонди наводи примјер Достојевског, и то како је он добро познавао психологију убица. Анализом родословног стабла открива да је у његовој породици било доста убица и свештеника, тако да је Достојевски могао и морао да у својим дјелима открива психички живот убица, с обзиром на то да је у скривеном облику свог фамилијарног наслеђа носио такве гене и искуства. Друге снаге његове личности опредијелиле су његов животни пут ка томе да он буде фасцинантан писац и познавалац психологије човјека.