ИЗ ТЕОЛОШКОГ УГЛА

Празник – радостан или празан дан?

787

За православну филозофију, празник је РАДОСТ. Кроз литургијско славље појављује се и небеска радост, освећује се вријеме, људи и сва творевина, цио космос. Тада се Бог спушта на земљу, а човјек подиже на небо. Но, постмодерни свијет се све мање радује. Модерна, секуларизована цивилизација све више разара човјека као црквено биће, као homo adoransa, биће славља и радости

Пише: Димитрије М. Калезић

Празнични дан – људи данас доживљавају као „празан дан“, као дан разбибриге, доколице, релаксације, досаде, опуштања, забаве и неограничене потрошње. Није мали број људи који користе и пилуле да би „убили“ то празнично вријеме. Уочава се нека закономјерност – рад престаје бити задовољство, а празник престаје бити радост.

Све напетости незадовољства свакодневног времена преносе се и у празнично вријеме. У свакодневици, човјек се осјећа уплашен, забринут, усамљен, несигуран. Стално је у страху и стрепњи, егзистенцијалном вакууму. За вријеме празника код њега се јавља нека чудна потреба за трошењем, иза чега се скрива нека дубока несмиреност, латентно безнађе, разочараење у свијет и скривени пориви насиља.

Чак и за вјерујуће људе – црквени дани славља су све мање дани радости. Неки празнике празнују због обичаја, традиције, националног идентитета и следовања „славним прецима“. Просто – „ваља се“. У храм оду да задовоље тренутне вјерске потребе, да нађу индивидуалну утјеху и „олакшају душу“. Једва чекају да се заврше дуга празнична богослужења па да се оређе на „главно“ – на забаву, разоноду, опуштање, јело и пиће.

Истина, празник губи животност ако је отргнут од обичаја, игре, забаве, народног предања и весеља. Али и губи свој смисао ако се сведе смао на то.

Црквени празник има дубљу димензију. За православну филозофију, празник је РАДОСТ. Празновање је начин давања смисла и значења властитој егзистенцији, трансформација свеукупног живота и рада у радост. Празник је догађај црквене заједнице, израз човјекове потребе за другим, сусрет са њим и искорак из природног проетка ствари, ишчекивање новог а не само бољег свијета и живота.

Нови живот и свијет, неисказана радост, манифестују се кроз литургијско славље. Зато је празник без литургије лишен своје онтологије и смисла или му је смисао пак превреднован. Кроз литургијско славље појављује се и небеска радост, освећује се вријеме, људи и сва творевина, цио космос. Тада се Бог спушта на земљу, а човјек подиже на небо.

У том контексту, празници нијесу „сјећања“ на оно што се догодило, већ искуство онога што тек треба да се догоди. То је виђење „новог неба и земље“.

Кроз празнично литургијско славље, вјерујући стичу Духа Светог, упијају божанске силе и енергије, Његову радост и славу, добијају чудесни дар који има преображавјућу снагу и моћ. Успоставља се нови ритам времена и радосно осјећање живота.

Повратак црквеном празнику и ритму времена, узрокује доживљај живота као радости, славља и игре. Шта има значајније од тога за човјека који се све мање радује?