Пуниша Рачић је у афекту убио тројицу Хрвата и због тога не може да има ни најмање спомен-обиљежје иако је био носилац Албанске споменице. Мирко Петровић је смишљено смакао 243 кучке главе (од чега 17 „војничкије“, док су преостале биле стараца, жена и дјеце) и подижу му велелепни обелиск у центру Подгорице. Плаше ли се они који то раде – „небеске судијске праксе“?
Пише: Љубиша Морачанин
Аршин (лакат) није само турска мјера за дужину, него и мјера правичности и поштења, чега у Црној Гори све мање има, посебно на јавној сцеци, а још посебније у државној политици. Најновији примјер са споменицима Пуниши Рачићу и Мирку Петровићу то бјелодано показује. Обојица су се борила против Турака, и у тим борбама прославили, истина у различито вријеме – Петровић у бици на Граховцу 1858. године гдје је командовао црногорском војском, а Рачић у Балканским ратовима и Првом свјетском рату због чега је добио бројна признања па и Албанску споменицу. Но, државни аршин није исти за обојицу – Петровићу подижу споменик а Рачићу руше зато што је убио тројицу хрватских посланика у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 20. јуна 1928. године. Али, шта ћемо са Петровићевим злочином – на Видовдан 1857. године, убио је не три, него 243 припадника племена Кучи, међу којима је било много жена и дјеце.
РАЧИЋЕВ ЗЛОЧИН
Већ до 1928. године у народној скупштини Југославије су вођени оштри сукоби. Озбиљне дискусије су замијењене увредама, пријетњама, па чак и псовкама. Водећи хрватски политичар Стјепан Радић, предсједник Хрватске сељачке странке, пријетио је како се Хрватска већ спрема на отцјепљење од остатка државе (што се касније испоставило као неистина). Својим жустрим говорима је изазивао неред, због чега га је предсједник скупштине Нинко Перић укупно 10 пута удаљио са сједнице.
Народни посланик и предсједник клуба ХСС, као један од лидера опозиције, оптужио је посланике владајуће већине да долазе у парламент само ради гласања, а остатак времена проводе „само у ракијашницама“. У том духу је једном приликом посланицима владајуће већине са клупе довикнуо „Хајде, стоко, час горе, час доле!“. Када је неко из већине споменуо велики рат и јунаштво у борбама „за Краља и отаџбину“, Павао Радић је гласно упитао „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“
Дана 20. јуна 1928. године, сједница је започела говором посланика владајуће већине, Томе Поповића, који је говоре Стјепана Радића назвао бљувотинама које не би требало нико да слуша. Хрватски посланик Стипе Матијашевић му је са клупе довикнуо да је разбојничка шпиља, а други народни посланик ХСС-а, Иван Пернар, да мисли да је на Косову а не у народном представништву. Тома Поповић је наставио говор, обраћајући се хрватским посланицима који су викали на њега, запријетивши да ће њиховом вођи Радићу отпасти глава ту у скупштини ако настави са вријеђањем. Већина посланика цијеле опозиције је одговорила на ову опаску Поповића лупањем свом снагом о клупама, због чега је цијела дворана почела да се тресе, а поред тога су и звиждали како се ништа не би чуло. Предсједник Нинко Перић је прогласио паузу. Увреде које су се низале са свих страна су биле такве да нису остале сачуване, јер је навођено да нису биле за записник.
Други по реду за говорницом је био представник народних радикала, Пуниша Рачић, који је хтио да одговори на оптужбе које су стизале из других посланичких група. Након петоминутног говора, завршио је сљедећим ријечима:
„Свечано изјављујем да се, и када сам био прост војник, никада нисам служио псовкама. Зато морам да се буним против ужасног псовања, које се чује овдје у нашем парламенту… Када бисмо ми били једног мишљења, једног погледа на државу и друштво, ми онда не бисмо морали имати различита гледишта. Али оно што мене нарочито дира и као грађанина и као посланика, и што ја не могу никако да слушам и гледам, то је стално изазивање, које се нама свима непрестано упућује. То се преко нас преноси и у народ и тако се руши наш углед и пред народом и пред иностранством!”
Иван Пернар виче овог пута Пуниши са клупе:
„Ово је дрскост! Ово није достојно човјека!”
Светозар Прибићевић виче са питањем да ли они то желе да цијела Европа сазна да се у скупштини прети оружјем. Иван Пернар се довезује и довикује даље:
„Нека Европа чује куд су Хрвати и Пречани дошли!”
Пуниша Рачић их игнорише и завршава као да ништа нису довикнули:
„Има неколико година откад је требало да се наша држава консолидује и да наш народ искористи оно што је стјекао у рату јунаштвом и вјерношћу према савезницима. Све дотле је један део нашег народа употребљавао најгоре клевете да омете сређивање. И издавао интересе овог нашег народа и ове државе.”
По свршетку говора, Пуниша Рачић је сишао са говорнице с намјером да се врати на своје мјесто. Када је пролазио поред Пернара, овај му је довикнуо поред:
„Опљачкали сте бегове!”
По овоме, Пуниша се укочио у мјесту и затражио ријеч од предсједника Народне скупштине:
„Молим вас, господине предсједниче, да га казните. Ако га ви не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу лично да се обрачунам са њим. Ко год буде покушао да се стави између Пернара и мене – погинуће!”
Стенографске биљешке престају по овоме што је узвикнуо Рачић, тако да није познато шта се тачно догодило. Догађаји који су услиједили су реконструкције базиране на свједочењима присутних људи, које заиста јесу имале одступања и разлике, али су суштински сви пренијели исту причу. Предсједник Нинко Перић по хитном поступку прекида сједницу и одлази, а Пуниша Рачић се пење за говорницу и чека док не прође пауза и док се предсједник не врати, како би се осигурао да ће Пернара казнити. Иза говорнице су у предсједништву сједјели министар правде Милорад Вујичић и доскорашњи министар вјера Драгомир Обрадовић, и примијетили како Рачић ставља десну руку у џеп и вади револвер, неуспјешно се надајући да ће бити прикривен говорницом. Обрадовић га повлачи за исту руку а другом руком и за раме и упита га тихо је ли он луд. Пуниша се отима из његовог стиска и сав потпуно бијесан му пријети да ће га убити ако га поново дотакне.
Видјевши да је пиштољ откривен, упире га директно ка народном посланику Ивану Пернару и захтијева да устане и извини се. Након што настаје мук у сали, а Пернар мирно сједи и ћути, Рачић урла на њега да се извини. Настаје краткотрајна пауза након које Пернар помјера једну руку а Пуниша испаљује два хица у њега и он пада мртав под клупу. Настаје општа паника у којој Пуниша Рачић наставља да пуца. Меци су промашили лидера СДС Светозара Прибићевића, али су погодили хрватског посланика Ђуру Басаричека, који је са стенографског стола потрчао ка говорници у намјери да обузда Рачића. И Ђуро пада мртав од смртоносног хица. Иван Гранђа скаче испред свог лидера Радића у намјери да га заштити од могућег атентата, а Рачић испаљује два хица у њега у намјери да га онеспособи. Један метак га је ранио, а други погодио у клупу, од које се одбио и ранио лидера ХСС Стјепана Радића са стране стомака. Његов синовац Павао Радић, који је стајао нешто даље, када је видио да му је стриц рањен, из све снаге је потрчао ка њему, а Рачић је и у њега испалио хитац и тешко га ранио.
Сви посланици и стенографи су се разбјежали на све стране. Рачић је мирно изашао из зграде скупштине и напустио мјесто злочина.
Варошки суд у Београду га је осудио на максималну казну од 20 година робије. Након свеукупно 13 одслужених година, сходно затворским прописима, а на основу доброг владања, пуштен је на слободу 27. марта 1941. године. Склонио се код свог пријатеља у Смедерево. По свршетку Априлскога рата, у којем Краљевину Југославију окупирају силе Осовине и противправно цијепају, сели се са породицом у Београд, престоницу окупиране Србије. Живи успјешно и мирно под нацистичком окупацијом у вријеме Другог свјетског рата, стичући и један млин као приватно добро. Живио је у Господар Јевремовој улици.
Остаје неразјашњена прича око његове смрти. У вријеме ослобађања Београда од стране комунистичких партизана, посјећују га наоружана двојица 16. октобар 1944. године, тражећи експлицитно њега. Ништа се не зна, а претпоставља се да су га партизани тада извели и негдје убили. У питању су били војници из 21. српске дивизије Милоја Милојевића. Његова породица је безуспјешно покушавала да открије шта се догодило са њим. Недуго послије његовог нестанка, убијен је и његов старији син, Слободан Рачић, заједно са бројним Београђанима у партизанским чисткама које су извршене одмах по завршетку рата.
ПЕТРОВИЋЕВ ЗЛОЧИН
Турци су, у три страшне и велике похаре, покушали да Куче физички истријебе (прва 1455, друга 1774. и трећа 1862. године) што је имало тешке последице по кучко становништво али су опстали. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, а ова похара се десила 28. јуна 1855. године. У исти дан, годину дана касније (1856) војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учињене од стране Турака.
Разлог крвавог пира био је бунт Куча, који нису могли да трпе терор који је спроводио цетињски господар. Сабља Мирка Петровића и његове војске сјекла је главе тек рођене деце, а од њене оштрице нијесу поштеђене чак ни жене труднице! У народу се до данас препричава књажева наредба, коју је доследно спровео његов брат, војвода Мирко Петровић: „Удри Куча на божју вјеру, ако га другачије уфатит не мош… и дјеца у колијевке да се кољу!“ На тај начин је пријеки књаз упутио своје поданике да чине злочине, да убијају своје сународнике и да газе дату ријеч и заклетву коју су раније дали Кучима.
Према казивању савременика тих трагичних догађаја, војводе Марка Миљанова, посјечене су 243 племенске главе, од чега 17 „војничкије“, док су преостале биле стараца, жена и дјеце. „Главе љуђи и дјеце, које су посјечене, скупљене су на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би иж војвода Мирко мога гледат и видјет колико иж је“, записао је Марко Миљанов.
Књаз Данило је на смрт осудио 12 кучких глава, међу којима су била три свештеника. Прије одласка у Куче, црногорски главари су рекли војсци да Кучи нијесу хришћани, па их могу убијати на божју вјеру и да ће „грешан бити пред Богом и пред судом ко Куча не убије и не посијече“.
Марко Миљанов биљежи више примјера тешких злочина. Међу њима се истакао поп Мијало Војводић који је први почео да коље дјецу у колијевци. Поп Ђуро Кусовац је посјекао сиромаха који је дошао да се жали на неке Куче. Умјесто да га заштити, поп му је одсјекао главу.
Војска војводе Мирка чинила је злодјела и према црквама у Кучима. Похарали су цркву на Косору – поломили крстове и друге цркве ствари, спалили богослужбене књиге. Тај поступак је „објаснио“ војвода Мирко зачуђеном старом Кучу да то није црква него џамија. Најзад, војска је однијела мошти сватог Арсенија, које су, из страха од Турака, биле донешене из Пећке патријаршије у Морачки манастир, па на Медун. Тако је апсурд доведен до врхунца.
ЧИЈИ ЈЕ ТЕЖИ ЗЛОЧИН?
Пуниша Рачић је, дакле, у афекту, погођен тешким увредама, убио тројицу хрватских посланика. Мирко Петровић је смишљено, са унапријед припремљеним планом, убио 243 сународника, од којих су већина били недужни цивили, жене и дјеца. Сваки злочин је за осуду, али Петровићев злочин је пуно, пуно тежи од Рачићевог; за сваког човјека који има грам мозга, сем за црногорски режим који Рачићу руши, а Петровићу подиже споменик.
Но, изнад земаљских „богова“ постоји Онај један Небески који ствари доведе у правичан ред – кад тад! Знам да се не плаше Божјег суда силници из врха црногорске државе и Демократске партије социјалиста јер су декларисани безбожници, али не би било лоше да се упознају са „небеском судијском праксом“.
Послије плиме злочина које је извршила војска војводе Мирка, дошло је до таласа Божјих казни које су сустигле преступнике. Народ је пратио судбине људи из разних крајева Црне Горе који су извршили злодјела у Кучима и коментарисао како је „кастиг Божји стига грешнике“. А казне за злочине биле су, као у старозавјетном предању, сурове и разноврсне – „некојему су очи испале, некојему се осушиле, неки се разгуба те се не мијеша у чељад, некојему ђеца помрла…“ (Марко Миљанов).
Марко Миљанов и овдје биљежи бројне појединачне судбине. Један злочинац прича: „Три сам сина имао, једнога ми је зујела змија, један ми се удавио у воду, а један ми се распао од болести у постељу… и Бог ми их је све нагрдио.“
И књаз Данило је трагично завршио – убијен је од руке Тодора Кадића у Котору. Војвода Мирко је умро од колере, иза њега је остао Никола (будући књаз и краљ), а његов чукун-унук је принц Никола Петровић.
Пуниша Рачић је имао два сина – Слободана су убили комунисти 1944. године, док је Душан живио у Милану до 2007. године када је умро, добитник је Ордена Светог Саве који му је уручио патријарх Павле за многа доброчинства. Душанови синови, Алесандо и Марко живе у Италији. У Београду живи Радош Бакић син Пунишине ћерке Маре.
Много је поучна поема Матије Бећковића „Петровићи и Кадићи“ која говори о времену када су „Кадићи стављени на добош, зазиђивани у куће и паљени ђутуре, да им се утре име и успе вода на ватру, да служе за страх и уклин народу…“ Но, „ту скоро, после сто година, када је вршен последњи попис постојбника, показа се како се прича завршила – међу живима није било ниједног Петровића, а више од свих било је Кадића… Иза сваког бегунца остане трудница, а широки траг од оних који су затирани, истраживани и искорењивани због свога имена и злочина рођења…“
Вријеме ради само за истину и још налази понекад понешто због чега сунце грије…
