На лицу мјеста

ПЛЕМЕ ДВОМЕТРАША: У завичају далматинских Мацура

2394

Пише: Јовица Кртинић

У потрази за непосредним информацијама с терена, пут нас је одвео у жариште далматинског рода Мацуре – у варош Кистање и околна села. Том приликом обишли смо и древне српске манастире Крку и Крупу, које су, према легенди, некад чувале управо Мацуре.

Кистање, које представља центар Доње Буковице, данас је претежно насељено (католицима) Јањевцима с Косова, који су овде доведени после српског егзодуса 1995. године. Ово мјесто, које у центру краси православна црква Ћирила и Методија (подигнута 1889), налази се тачно између манастира Крке и села Мацуре.

У центру села, у којем доминирају рушевине из последњег рата, затекли смо брачни пар Богдана и Стеванију Мацура. Они су и најстарији житељи овог села, у које су се вратили после неколико година избјеглиштва у Србији. Прије егзодуса у селу је, како кажу, било око 300 житеља.

„У Мацурама нас сад има 32. Није се много народа вратило. А и ти што се врате, врате се ође да умру. Досад их је 54 умрло“, рекла нам је Стеванија, која је и сама преминула два мјесеца после овог нашег сусрета. Она је дјевојачки била с презименом Ковачевић из оближњег Модриног Села.

Богдан је цио радни вијек провео као ветеринарски техничар. „Проша` сам бициклом око кугле земаљске. Радио сам у Книну, па сам преша` у Кистање“, рекао нам је Богдан, којем тешко могу да се дају 92 године живота.

Упитан да ли има сазнање откуд су Мацуре, Богдан је навео да се прича да су поријеклом из Црне Горе и да је први Мацура који се доселио овдје у Буковицу „био неки младић који је доша` ка` најменик да чува стоку“.

Богдан каже да у селу има више грана Мацура и, ако говоримо о њиховом међусобном сродству, онда је то, вели, неко далеко сродство. „Било је међусобних удаја и жендби. Имам сестру, удала се одма` ту“.

Мацуре у овом селу имају различите породичне надимке (Видаковићи, Дрељићи, Ђавлићи, Жуниловићи, Зарићи, Кутловићи, Пејићи, Сеграјићи/Саграјићи, Стојандићи, Танасовићи, Тојовићи, Тумићи / Томићи, Џигићи и Шкаљићи).

У центру села, одмах поред Богданове, налази се и (запуштена) кућа некад познатог кошаркаша Бранка Мацуре, који данас живи у Сплиту и чији је син Јере кренуо очевим стопама.

Богданов и Стеванијин син Миливоје такође је у селу. Он нас упућује на др Стевана Мацуру, као човјека који је један од најбољих познавалаца овдашњег рода Мацура.

Растајући се од брачног пара Мацура, а крећући пут манастира Крке, упитали смо их да ли нешто знају о томе да су Мацуре били чувари манастира Крка. „Не знамо ништа о томе“, рекоше углас, уз поздрав: „Младићу, хвала ти на посјети. Чувај се, буди јунак. Срећан буди“.

Успут, застајемо на кистањском гробљу, које је на пола пута између села Мацуре и Кистања. Овим гробљем доминира црква посвећена Св. Николи (из прве половине 16. вијека) са звоником својственим хришћанским храмовима у Далмацији. У најстаријем делу гробља једва да помаљају из земље камени белези, углавном без (читљивог) натписа. Тек на надгробним споменицима с краја 19. вијека проналазимо и Мацуре.

Поред овог гробља, у атару села Мацуре постоји место које мјештани знају као Гребље. Ту је, како нам је рекао Боривој Мацура, некад било старо гробље, на којем је поред камених крстова некад било и стећака. Међутим, све то је одавно прекопано, а камени споменици разнијети.

Мацуре су, у просјеку, изразито високи људи. У селу Мацуре, прича Боривој Мацура, увијек је било доста двометраша и никад нису имали проблем да саставе кошаркашки тим. Тренутно је активан као кошаркаш  Душан Мацура, висок 214 центиметара. Петар Мацура, син матичара Боривоја, висок је 208 и такође се активно бавио кошарком. Специјалиста за ухо, грло и нос, живи и ради у Београду од 1995. Прије тога живио у Кистањама. Иначе, на београдском Универзитету има пуно професора Мацура из овог краја.

У селу је најстарији објекат кула Џигића. Раније су, кажу мјештани, у кули вршени и вјерски обреди. Како Боривој Мацура наводи да у једном дијелу куле Џигића постоји и крстионица. Поред ове куле, за Мацуре је карактеристична и капела посвећена епском јунаку Вуку Мандушићу, који је управо у овом крају смртно страдао.

У манастиру Крки, који датира из средине 14. вијека, налази се храм који је посвећен Св. арханђелу Михаилу, што је и крсна слава Мацура. Прилаз манастиру просто мами да се овјековечи. Смјештен уз саму реку Крку, која ту прави окуку, манастир је заиста градитељски бисер у нисци српског православља на његовим западним границама.

Манастир Крка

У манастиру Крки, међутим, није могуће пронаћи стара документа који би били од значаја за наше трагање за коријенима рода Мацура. Највећи дио грађе тренутно је у Београду, у Патријаршији, у ишчекивању да се заврше радови на манастирском музеју, гдје ће убудуће бити изложени.

У манастиру Крупи били смо лошије среће. На дан посјете никог није било да отвори врата ове светиње која је, како се вјерује, подигнута у вријеме краља Милутина (почетком 14. вијека). Иначе, на путу ка овом манастиру (од Кистања, преко Ервеника и Жегар поља) пролази се поред кафане на самој обали Зрмање коју је годинама држала породица Мацура. Оно што је, при томе, било веома интересантно, јесте име њеног старог газде, које гласи – Карпо?! Угледни ономастичар проф. др Живко Бјелановић нема дилему у погледу настанка овог имена: име Карпо је хипокористик од Карпократ. Иако је ово име веома ријетко, за наше истраживање о Мацурама оно, по свему судећи, не даје неки ближи траг. С обзиром на то да је Карпо рођен крајем 19. вијека, треба имати на уму да је то било вријеме кад су се још увијек давала нека данас „изумрла“ имена.

Због честих недаћа, најчешће ратних, тапије српског постојања на далматинским просторима често су скриване и премештане. Током Другог свјетског рата, архимандрит Никодим Опачић сакрио је манастирску архиву у њему знано скровиште. У годинама после рата тај драгоцени историјски материјал израња из земље и поново долази на свјетлост дана“ (С. Милеуснић, Манастир Крка, Београд, 2000. стр. 44).

Манастир Крупа

Манастир Крупа подигнут је 1317. године, а према предању, темеље су му поставили монаси из манастира Крупа на Врбасу, јужно од Бањалуке.

Дводневну посејту Далмацији, завршили смо у Државном архиву у Задру, гдје смо набавили вриједну грађу Млетачког пописа из 1709. године. Свјесни чињенице да би трагање за суштински новим архивским податком везаним за род Мацура подразумијевало вишемјесечни истраживачки подухват у овом изузетно важном и богатом архиву, одлучили смо се да се овог пута задовољимо преузимањем поменутог пописа; а нема сумње да би у том трагању у овом архиву сигурно искрсла бројна нова имена, а с њима и бројна питања.

Да је то тако, свједочи и завршна тачка ове наше посјете завичају Мацура – у Државном архиву у Госпићу (у Лици), који, између осталог, баштини и црквене матичне књиге Српске православне цркве. Тако у књигама из парохије Томингај, коју је крајем 19. вијека опслуживао ујак Николе Тесле, прота Тома Мандић, проналазимо једног Мацуру, уписаног у књигу Мацура Михаил син Николе, одселио се прије Другог светског рата у Футог; Мацура Стеван који је дошао у ластво у Кљујин Варош и његови су се одселили послије Другог свјетског рата у Ветерник; Мацура Лазо који је дошао у ластво код једне која се презивала Радасовић и била је последњи  изданак ове велике фамилије која је живјела у Жегару.

Што се тиче храмова који су посвећени архангелу Михаилу у сјеверној Далмацији, најпознатији је онај који се налази у склопу манастира Крка, у непосредној близини Кистања. Манастир је, како се претпоставља, подигнут око 1350. године, у вријеме Јелене Шубић, рођене сестре цара Душана Силног, која је била удата за Младена Трећег Шубића. Манастир и његова црква су у више наврата обнављани, а на улазу у њега стоји година 1402.

Поред овог, храмови посвећени архангелу Михаилу у сјеверној Далмацији постоје још и у мјестима: Мирање (из 1497), Отишић (1784), Трибањ Шибуљина (1865), Смилчић(1984), као и на православним гробљима у Дрнишу (1852) и Задру (1886). У Биљанима Доњим је осамдесетих година 20. вијека започета градња храма посвећеног архангелу Михаилу, али до данашњег дана није изграђен.

Иначе, слављење Аранђеловдана је карактеристично за племена Морача и  Васојевићи у Црној Гори, због чега су с њима најчешће повезиване и старе (црногорске) Мацуре. Шта о тим везама кажу научни радови – у следећем наставку.