„Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет ријечи. Исусова молитва садржи пет ријечи, али тих пет ријечи провешће те по пет континената на земљи, пет ријечи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини свијета; пет ријечи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет ријечи унијеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему. Сила те молитве је огромна!“ (aрхимандрит Андреј Конанос)
Један од најпопуларнијих феномена широм хришћанског свијета, чак и међу католицима и протестантима, јесте тзв. „молитва срца“ или „Исусова молитва“. И у нашој је јавности надалеко позната и врло популарна књига „Исповијести руског ходочасника“, која говори о овој молитви. Ради се о врло старој хришћанској молитвеној пракси, која се је појавила и развила међу монасима и испосницима на Истоку (Египат, Палестина, Сирија), а која је дио цијеле једне теологије и која представља једну посебну источно-хришћанску духовност, раширену како међу монасима и клерицима, тако и међу лаицима.
Исусова молитва у техничком смислу састоји се од понављања кратких молитвених зазива, међу којима је најпознатији и најраширенији: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога/грешну.“
Може се молити у цркви, пред иконом или олтаром, на којем тихом мјесту у природи, у кући, по граду, сједећи лагано спуштене главе, ходајући, лежећи или радећи неки посао. Циљ је ове молитве сједињење с Христом по непрестаној молитви, која поступно постаје дио наше нарави (природна попут дисања), која нам из ума прелази у срце и обликује нашу душу, као Светом Сави.
Прилагођавајући дисање изговарању молитве (код удисаја: „Господе Исусе Кристе, Сине Божји“, а код издисаја: “помилуј ме грешнога“) полако стварамо навику која спаја душу, ум, срце и тијело у једну цјелину. Битно је при том ништа не замишљати и никакве слике не стварати, већ се препустити Божјем Духу и свјетлости (просветљењу) која из те близине долази. Пажња мора искључиво бити сабрана на ријечи молитве. Непрестана унутрашња Исусова молитва јест непрекидно и стално зазивање имена Исуса Христа устима, разумом и срцем. Она је уживљавање у његову постојану присутност, при сваком послу, на сваком мјесту, у свако вријеме, наравно и у сну.
Та кратка молитва садржи најбитније од битнога и представља сажетак Оченаша, Вјеровања, псалама и Јеванђеља. Називајући Исуса „Господом“ исповиједамо вјеру да је Бог и господар живота и смрти. Име „Исус“ – онај који спашава и „Христ“ – помазаник, као и наслов „Син Божји“ изричу темељну истину хрошћанске вјере о утјеловљењу Сина Божјега, признају Његово божанство (друга особа Пресветога Тројства) и његово спаситељско и откупитељско послање за нас.
Тиме хришћанин изриче мали Симбол вјере. Други дио молитве: „Помилуј ме грешнога“, сабире све наше молитве и потребе у један зазив за помиловањем, уз признање да смо грешни и потребни његова милосрђа. Заиста, што друго нам као слабим и грешним људима уопште треба? Тако ова молитва у себи садржи и исповијест и садржај наше вјере, а сажима и све зазиве и молбе упућене Исусу у Јеванђељу.
Исусова молитва била је неодвојиви дио духовности светих отаца, монаха и испосника ранога хришћанства. Свети Јован Лествичник (579. – 649.), писац „Љествица духовног уздизања“, каже: „Твоја молитва мора бити врло једноставна. Немој се дакле упињати да пуно кажеш. Док тражиш ријечи, само растресаш дух. Отац Небески готово никада не може одољети једноставним, увијек понављаним реченицама дјетета. Једна ријеч на уснама цариника у Храму умилостивила је Бога, један поуздан зазив био је довољан да спаси разбојника. Говори ли се у молитви пуно, многоврсне и збуњујуће слике оптерећују дух, а побожност се изгуби. Али ако се мало говори или се изговара само једна ријеч молитве, дух остаје сабран.“
Та се молитва од најранијих дана практиковала међу православним, али и међу коптским и сирским монасима, у још краћој или мало дужој варијанти.
ШТА ЈЕ ИСИХАЗАМ?
Молитва срца доживјела је своје теолошко продубљење међу монасима Свете горе, Атоса, као саставни дио мистичног покрета исихазма (сабраност, од грч. исихиа = мир, тишина). Исихазам је мистична духовност која кроз аскезу и контемплацију те непрестану Исусову молитву доводи до чишћења од страсти и дубоког душевног мира, у којем се успоставља заједништво душе с Богом. Плод је тог заједништва виђење божанског свјетла попут онога које су апостоли доживјели код Исусовпг преображења на гори Табор.
Не ради се о спознаји Бога какав јесте, јер он увијек остаје оностраном тајном, већ о непосредној контемплацији његових нестворених енергија, о продирању у Божју нутрину колико је то човјеку уопште могуће. Гледе тог се развила и теолошка полемика између калабријског монаха Барлама и Гргура Паламе, коју су ријешили цариградски црквени сабори 1347. и 1351., прогласивши правовјерност Паламине теолошке мисли. Исихазам је снажно утицао на даљњи развој духовности међу црквама византијске литургијске и духовне традиције, како православнима, тако и католичкима (гркокатолици).
ЦИЉ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ
Циљ Исусове молитве јесте у томе да наша молитва све више постане молитва којом се Исус моли у нама, да би наш живот постао једно с њим, да се наш живот сједини с Духом Божјим у којем је дах свега живота. Циљ је милосно заједништво с Богом. Молитва се понавља све док не постане непрестана, уједначена с ритмом дисања и откуцајима срца. Циљ је преображај, потпуно обраћење и сједињење с Богом, прибивање у Божјој свјетлости. Човјек се сједињује с Богом, али не постаје Бог и не губи властити људски идентитет и ограниченост.
Према православној теологији, сав је хришћански живот поступно преображење и повратак човјека у икону Божју, слику на коју је првотно створен, све до потпуног побожанствењења (грч. тхеосис) у вјечности. Зато та молитва најприје сједињује подијељенога и палога човјека у самоме себи, његов растресен ум и срце, тијело и душу, да би се неподијељен могао приближити и сјединити с Богом.
Она није некаква техника за себе, попут источњачке јоге, већ је саставан дио хришћанскога аскетског и сакраментног живота у заједници Цркве. Не призивамо Исусово име као изоловани појединци, сигурни у своје унутрашње способности, већ молимо као чланови Цркве, која је Тијело Христово. Премда према црквеним правилима на истоку та молитва може замијенити све друге службене молитве, она не може замијенити свете тајне. З
аједно са сакраментима и јеванђеоским животом Исусова молитва доводи до чистоће срца, до искуства милосрђа Божјега и његове присутности у нама, до сједињења и преображења човјека и космоса.
СВРХА БРОЈАНИЦЕ
Бројаница (грчки: комбоскини; руски: чотки или число; румунски: метаниа) којом се моли Исусова молитва, направљена је од чворова који су сплетени на посебан начин, а сваки чвор је састављен од много малих чворића. Најчешће се ради од свиле или вуне црне боје (црнина представља једноставност, одрицање од сјаја свијета, сјећање на смрт). Може имати 10, 33 (број Исусових година), 50, 100 или чак 300 чворића који помажу код бројења зазива, да се усредоточимо на молитву и постигнемо уједначен ритам. На крају обично има крст и ресе које симболизују излијевање Духа Светога. Неке имају и раздјелне чворове или зрнца које их дијеле на седмице, осмице или десетице.
Старо монашко предање говори о монаху који је желио начинити бројаницу да би одбројавао своје молитве, али Ђаво му је стално развезивао чвориће. Међутим јавио му се је анђео и научио га плести чворић који се састоји од седам (библијски свети број) уплетених крстова и којега Ђава није могао расплести.
