Умрла је у својој хотелској соби, 21. новембра 1895. године, у бечком хотелу ‘Бристол’. Није, дакле, умрла у санаторијуму гдје би морала да буде да је боловала од туфусне грознице.
Припремио: Љубиша Морачанин
Ововремени мачоисти би рекли да би Ленка Дунђерска и данас била предмет мушке чежње. Била је лијепа, образована, отмена, а толико је била посебна, имала је изражен персоналити и, изнад свега, била је жена с тајном. С том тајном је живјела, вољела и отишла с овог свијета, остављајући за собом загонетке о великој љубави са славним пјесником Лазарем Костићем.
Перо Зубац у својој књизи „Ленка Дунђерска“ дефитинитивно решава двије кључне дилеме везане за најпознатију српску племкињу и њену трагичну љубав. Она је вољела Лазу Костића и он је волео њу. И друго – Ленка није умрла од тифусне грознице, него је пресвисла од туге и неостварене љубави.
Званична верзија, саопштење породице гласило је: „Ленка је у Бечу, после два дана страшне болести, тифусне грознице, преминула.“ Било је то на Аранђеловдан, 21. новембра 1895. године, на њен 25-ти рођендан. На крају, сви говоре два податка – Ленка је умрла у својој хотелској соби у бечком хотелу ‘Бристол’. Мајка је била уз њу. Није, дакле, умрла у санаторијуму, што је било лигчно да је боловала од заразног тифуса.
Породична сведочења, она повјерљива шапутања дјевојачка која се не износе из куће, кажу да су Ленку сви издали, најприје отац и мајка, јер Ленкин отац кумује Лази Костићу, док се Ленкина мајка отворено противи виђању с пјесником, сестре углавном нијесу биле ту, и на крају Лаза је оставља, одлази у Сомбор да живи с Јулком Паланчаком, женом коју скоро да није ни волио. Све поменуто више је него довољно да у младалачкој љубави неко налази решење да се одрекне живота.
Неколико мјесеци раније, очајан и несрећно заљубљен, Лаза Костић као у бунилу пише писмо Николи Тесли, 12. јуна 1895. године, и предлаже му да ожени Ленку, мада њено име у псиму не помиње. „Подобна је да савлада сваког женомрсца…“ пише Лаза и наглашава да она обожава Теслу, што је било тачно – наводи Перо Зубац. Тесла, међутим, није прихватио ту непристојну понуду, о чему смо раније писали.
С великом тугом, дочекана је вијест о Ленкиној смрти. Лаза Костић је тим поводом Владоју Дукату у Загребу написао: „Био сам у Сентомашу на погребу Ленкину. Ни рођена јединица ми није била милија од ње. Можеш мислити како ми је. Црн ми је цео свет!“
Изузев у том писму, Лаза Костић нигдје не помиње ову „трагедију космичких размјера“ која га је задесила, или нема сачуваног писменог трага о томе. „Змај би одмах написао тугованку, а Лазар није објавио ни ретка, па чак ни некролог пригодан; можда у њему није било речи да искаже своју тугу“, каже Перо Зубац.
Иза њих двоје, Ленке и Лазара, остала је митска прича о великој љубави, трагедија која ће се још дуго мутити памет не само шипарицама и бубуљичавим дјечацима, него и старијима, а посебно оним заљубљеним паровима које муче дилеме због велике разлике у годинама.
На крају, показује ова прича да није суштина живота „Секс и град“, нити Холивуд од силикона. А књига Пера Зупца „Ленка Дунђерска“ је драгоцјена, она открива, али крајње поуздано, колико су се вољели чувена племкиња Ленка и велики пјесник Лаза Костић. Открива потпуну слику ове трагичне љубави.