Краљ Милутин, кога данас славимо, подигао је преко 40 цркава и манастира, обогаћујући као нико српску средњовјековну баштину. Сви знају за Грачаницу, Богородицу Љевишку и Бањску, али мање се зна Манастир Свети Никита код Скопља, на падинама Скопске Црне Горе, који је такође подигао краљ Милутин, и који спада међу најбоље очуване споменике српске сакралне средњовековне умјетности.
Посебно је значајан због изванредног фреско-сликарства, које улази међу најбоља остварења стила ренесансе Палеолога у византијској умјетности прве половине XIV века, чији су аутори солунски сликари Михаило и Евтихије.
Хрисовуља византијског цара Михаила IX Палеолога, којом су на тражење краља Милутина потврђени нови и стари посједи Светог Никите, говори о „манастиру Светог великомученика Никите близу Скопља”. Слично Светог Никиту помињу и једна од сачуваних верзија Милутинове сводне (опште) повеље Хиландару, стари српски превод једне хрисовуље византиијског цара Андроника II и Милутинова повеља за хиландарски пирг у Хрусији, са потврдом архиепископа Саве III.
Црква Светог Никите је веома добро сачувана, упркос томе што је манастир неколико пута био запустео. У оквиру рестаураторских радова 1979. године, враћен је првобитни изглед горњим облицима храма који су током векова били измењени. Храм је и по плану и по обради зидова типична грађевина византијског стила, чије спољашње димензије су: дужина 11,36 м (са апсидом), ширина 7,72 м и висина 12,78 м.
До 1928. године уз источни део јужног зида цркве Светог Никите налазио се параклис посвећен Светом Јовану Претечи. О параклису нема историјских података, али се на основу сачуваних фресака може говорити о његовом датовању. Оне су настале крајем 16. века.
