Пише: Донко Ракочевић
У својој књизи „Мирис љубави“ Кејт Милер је сугерисао могући разлог због којег су рани хришћани били тако феноменално успјешни јеванђелисти – зато што су открили тајну заједнице.
Они, заправо, нијесу морали ни прстом да мрдну да би се преобраћали у хришћанство.
Неко се могао шетати по малим улицама Коринта или Ефеса и могао је видјети групу људи како заједно сједе и причају о чудноватим стварима – нешто је једном чудесном човјеку, дрвету, погубљењу и празном гробу.
Оно што су они причали, гледаоцу са стране није имало смисла. Али, било је нечега у начину на који су се обраћали једни другима, како су један другог гледали, како су заједно плакали, заједно се смијали, у начину како су се додиривали – било је нечега што је чудесно привлачило.
Подсјети ме на књигу „Мирис љубави“ вечерашњи дочек владике Јоаникија у манастиру Ђуршеви Ступови…
Баш као што је било и на свим оним чудесним литијама, гдје људи нијесу нигдје журили, нити се питали када ћемо стићи до циља … схвативши стару источњаку мудрост да је циљ већ остварен када се ходи прави путем…