Србин Србима на части захваљује

Његошева пјесма посвећена которским римокатолицима – Лумбардићима и Ивановићима!

626
Доброта

Пјесма „Србин Србима на части захваљује“ написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак „Гласу каменштака“. Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство.

Како одох из слободних горах,

мишљах у њих Српство оставити,

а међ’ туђим уљести народом,

ком обичај ни језика не знам:

вјера друга, царство, миса друга;

мишљах презрен ка и крвник бити

ради вјере – свијета неслоге.

Но ја сасвим другојаче нађем:

бих дочекан у Котору красно

у српскојзи кући Лумбардића.

Ту три дана ка у тренућ прошли

правом чашћу и весељем српским;

док четврти, на уранак сунца,

конте Јосиф из Доброте дође

са његова два мила синовца,

два синовца како двије виле.

Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,

питасмо се за живот и здравље,

и у говор дуг искрено српски

сташе сва три конта говорити:

„Воља нам је, стари пријатељу,

да нам кућу пођеш видијети

(не ђе друго веће у Доброту)

са свом браћом која су ти овђе,

нашом браћом храбрим Црногорцма.“

Ми без молбе, како Црногорци,

из ријечи на ноге скочисмо,

три четири лађе напунисмо;

њини момци одвезу нас брзо.

Ми одмаха, тридест и четири,

у бијелу двору њиховоме

божу помоћ њима назовемо,

они нама: „С добром срећом дошли!“

Загрле нас као своју браћу

и сједну нас у позлатне стоце,

пак одмаха кафу и ракију;

кад исписмо кафу са ракијом,

све нас зовну за сто благовати.

За њ весело и дуго сјеђесмо

частећи се сваком ђаконијом,

јошт за сваком друго пијућ вино,

у њ спомињућ царе и ћесаре

који добра српском роду жуде,

пак и слобод црногорског гњ’језда,

а за здравље један другом, зна се.

Пошто ти се мушки напијемо

и весело српски исмијемо,

конте Јосиф и два му синовца

начну опет од свег срца молит

да сви код њих ноћит останемо,

а и даље колико нам воља

ка у правог Црногорца кућу.

Ми с грохотом и с потресом двора:

„Бисмо, конти, божја ви је вјера,

за неђељу, мање ни сахата!

Ко би бјежа од оваквог добра

и од таквог братског пријатељства?

Ал’ нам прост’те, јер немамо када:

брод нас чека, а вјетар је за нас.

Него збогом и фала ви на част!“

Онђена се братски изгрлимо,

готово се с плачем раздвојимо.

Ми к својему намјерену путу,

с пријатељма растасмо се т’јелом,

али душом нигда ни довијек.

О, ви Срби, свуд ли српствујете,

дужност чојства праву испуњате!

Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:

лактом вјере глупост чојка мјери,

а озбиљност ђелом и врлином!