ИНТЕРВЈУ: ИЛИЈА ЛАКУШИЋ, КЊИЖЕВНИК

Његош je „цар зла свакојега“

3163

Да није нападан, Његош не би имао стваралачког порива да напише оно што је написао. Не би било ни „Горског вијенца“, не би било ни „борбе непрестане“. Нормално је да на маргинама његовог дјела има тих ситних упадица. Има пилотине. Мени је непријатно рећи, али има у томе неке окупаторске носталгије. Сада ми покушавамо да се одазивамо на те ситне гласове. Ми смо се о томе испричали на Крусима, на Мартинићима, на Грахову и Граховцу…

 Разговарао: Ранко Павићевић

Познати црногорски пјесник и писац Илија Лакушић до сада је објавио 26 књига различитих жанрова; најновију збирку поезије „Манастирски синови“ објавила је издавачка кућа ЦИД из Подгорицe и одмах је побудила значајну пажњу културне јавности. Његове књиге превођене су на руски, италијански, француски, енглески, шведски, кинески и румунски језик. Добитник је најзначајнијих књижевних награда, као што су: „Марко Миљанов“, „Ристо Ратковић“, „Вук Караџић“, „Јован Скерлић и Тринаестојулске награде за књижевност.

Ваша најновија збирка поезије „МАНАСТИРСКИ СИНОВИ“, на првој промоцији у Будви, изазвала је велику пажњу поштовалаца Вашег књижевног дјела, али и стручне критике.

-Ријетке су књижевне вечери на којима су сале препуне читалаца. Дакле, сам сусрет са публиком, са њеним интересовањем, на мене је оставио утисак. Могли су остати крај телевизора или компјутера, али су се опредијелили за књигу… Литература је, ипак, везана за тишину, самоћу и креативну доколицу. Бити насамо са књигом је љубавни чин, потврда да припадате једно другом. Бити на интернету зна да буде корисно, али тамо сте као на тротоару, нити вам шта припада нити ви припадате чему. Та је прича лишена интиме и ероса који подразумијева читање.

Говорећи о Вашим „Манастирским синовима“, Проф. др Синиша Јелушић је, поред осталог, рекао, да је ријеч о дјелу високог умјетничког значаја.

-Професор Јелушић је написао и текст уз књигу као „увод“ у читање и тумачење стихова. По мом увјерењу урадио је то веома зналачки и наставио се на мој напор. Он је у свом тексту значајно приближио моје поетске намјере и интертекстуалне везе у односу на мотиве који су доминантни у књизи. А мотиви су, свакако, историјска и стваралачка димензија династије Петровић, посебно „два Петра“, као и надвремена изузетност Петра II Петровића Његоша.

У овој збирци поезије говорите о Црној Гори некада и сада, о духовној и војној величини династије Петровић, а посебно Петра II Петровића Његоша.

-Ако Црну Гору посматрамо са историјске и културолошке дистанце, свакако уочавамо да је Његош као владика и владалац, надасве као стваралац, најистакнутије име у историји која нас је стварала. Са мог становишта, у њему су оличене све оне вриједности које су Црну Гору уздигле на етички престо, а његова три спјева су матични камен, ослонац поетске креације која се и данас, у књиженом смислу веома обдржава… „Пјевајући“ о свему томе, покушао сам да појмим оно његово вријеме, муку и тјескобу из које је говорио тако ванвремено и узвишено. Није било лако са таквом мудрошћу самовати у опкољеној земљи. Заиста је прави феномен како се из тако кратког вијека огласила Црна Гора, како је у његовом дјелу, одједном и на једном мјесту речено све. Зато је његово дјело априорна истина настала на лицу мјеста и у контексту трагичних околности.

Колико је било тешко водити пјеснички дијалог са духовним мудрацима, као што су два Петра?

-То је тешко, мени се чини и немогуће, ако себи поставите амбицију равноправног дијалога. Ја сам овдје ушао у причу са оним што „имам“. Користио сам неке његове анегдотске драгуље и од њих правио поезију која, надам се, комуницира са тим и овим временом. Но, најчешћи мотиви су ми били његови стихови, његов свестрано мучан и кратак живот. Настојао сам да то буде препознатљиво и у славу његове славе испричано… Треба претпоставити и објективну атмосферу тога времена, тога беспућа, тога безумља, у којој је он имао метафизичку присебност да искаже ријечи и стихове који се ни данас не могу помјерити из свог естетског бића и историјске фактографије.

У данашњој побрканој и слуђеној Црној Гори, Његоша поново нападају на најприземнији начин, углавном они, који га нијесу ни прочитали. Како то коментаришете и да ли ће то издржати „Сирак тужни без идје икога“?

-Да није нападан, Његош не би имао стваралачког порива да напише оно што је написао. Не би било ни „Горског вијенца“, не би било ни „борбе непрестане“. Нормално је да на маргинама његовог дјела има тих ситних упадица. Има пилотине. Мени је непријатно рећи, али има у томе неке окупаторске носталгије. Сада ми покушавамо да се одазивамо на те ситне гласове. Ми смо се о томе испричали на Крусима, на Мартинићима, на Грахову и Граховцу…

Има ли Црне Горе, ако се „одрекнемо“ Његоша и Марка Миљанова?

-Географија је равнодушна и постојана. Постојала би брда, језера и море, туризам… Постојале би географске висине Дурмитора, Комова, али Ловћен би без Његоша био мањи. Без његове висине не би било толико наше љубави према вриједностима које су опстале понад Црне Горе. Његош je „цар зла свакојега“, на њему се држе покољења… Јесте, Марко Миљанов је дио те приче. И он је тврди материјал од којега је грађена Црна Гора. Та легенда је сјајно сазидана око Медуна. А ја као илиузиониста поштујем легенде. Ништа су чињенице у однoсу на митове, легенде и увјерења.

Зашто данас, у оваквом актуелном црногорском времену, које већ и предуго траје, интелектуална елита, углавном ћути?

-То је као да ме питате – зашто се Бог држи пасивно у односу на правду. Са аспекта Бога, сва дешавања на земљи су природна и праведна. Други проблем је што човјек, себично, себе ставља у центар свијета и правду црта по својим потребама. А гдје су ту мрав, пчела, птица, звијер, траве и травњаци? Кад стане вјетар, стану и таласања. Друга ствар је што је та правда сурова према нашим кратким животима.

Шта је у овом узбурканом и немилосрдном времену, главни задатак пјесника?

-Да одговорим на помало шаљив начин: Задатак сваког пјесника је да изда сваког политичара. Увијек и сада. Пјесништво је лирско-метафизички забран, одсјај људског духа. Политика је лицемјерно утркивање, благоутробије и диктат пробавног тракта.